Presudom Višeg suda u Požarevcu Gž 880/21 od 24.08.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom bankom ...2019. godine zaključio Ugovor o kreditu, kojim je tužiocu kao korisniku kredita odobren kredit od 1.000.000,00 dinara (sa rokom otplate od 48 meseci). U članu 2. stav 6. ugovora određena je obaveza korisnika kredita da, između ostalog, plati banci naknadu na ime obrade kredita (fiksno) 29.500,00 dinara, jednokratno koja se plaća na dan puštanja sredstava kredita u tečaj. U obrascu 1B – osnovni podaci o kreditu – ponuda od ...2019. godine (koji je tužilac svojeručno potpisao), u članu 3.2 navedena je visina efektivne kamatne stope od 11,32% na godišnjem nivou i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom perioda otplate kredita, dok je u članu 3.3 navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, naknada na ime obrade kredita (fiksno) 29.500,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je odredba člana 2. stav 6. ugovora ništava jer je predmet obaveze neodređen, budući da u spornoj odredbi nije jasno opredeljeno na šta se tačno odnosi fiksna naknada za obradu kreditnog zahteva i zašto bi se ista vezivala za iznos kredita koji je ugovoren, što navedenu odredbu čini ništavom u smislu odredbe člana 103. ZOO. S obzirom da je po navedenoj ništavoj odredbi ugovora plaćen predmetni iznos, to tužilac ima pravo na vraćanje datog po odredbama članova 210. i 214. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je propisana mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen ...2019. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o kreditu sa tuženom ...2019. godine i kao prilog ugovora uz tužbu su dostavljeni i obrasci: Osnovni podaci o kreditu – ponuda (obrazac 1B) i Obavezni elementi ugovora (obrazac 1B – OE kredita). U navedenom obrascu Osnovni podaci o kreditu – ponuda, koji je uručen tužiocu 23.10.2019. godine (i koji je tužilac svojeručno potpisao), u članu 3.3 – vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, predviđena je i naknada na ime obrade kredita (fiksno) 29.500,00 dinara jednokratno, koja se plaća na dan puštanja sredstava kredita u tečaj (što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe). Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kredita) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno, predmetna ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci troškove obrade kreditnog zahteva od 29.500,00 dinara jednokaratno, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 210. i 214. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. i 154. i 163. stav 2 ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za zastupanje na jednom održanom ročištu 10.500,00 dinara, sastava žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), kao i na ime sudskih taksi za: žalbu i drugostepenu odluku po 3.080,00 dinara, reviziju 6.160,00 dinara i revizijsku odluku 9.240,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15). Tuženoj nije priznato uvećanje troškova za sastav žalbu i reviziju za 20%, jer punomoćnik tužene nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tužene naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić