Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž rr 46/22 od 15.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 2727/18 od 25.01.2019. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca, i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010 i naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine otvoren je postupak stečaja nad „Industrijom kotrljajućih ležajeva“ (IKL) A.D. Beograd, Barajevo. Tužilac je u stečajnom postupku svrstan u treći isplatni red, sa iznosom potraživanja od 1.583.774,00 dinara, koje potiče iz radnog odnosa na ime neisplaćene zarade. Tužiočevo potraživanje nije namireno. Utvrđeno je da je „Industrija kotrljajućih ležajeva“ A.D. u stečaju privatizovana 15.11.2001. godine sa 100% privatnog kapitala, a da je pre toga preduzeće bilo sa većinskim društvenim kapitalom. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, suspendovani su svi organi u preduzeću „IKL“ i obrazovan je odbor koji će obavljati funkciju suspendovanog poslovodnog organa.

Preduzeće, poslodavac tužioca „Industrija kotrljajućih ležajeva“ (IKL), privatizovan je po Zakonu o svojinskoj transformaciji do kraja 1999. godine tako što je postupak svojinske transformacije okončan rešenjem Ministarstva privrede od 15.11.2001. godine. Državi je, u periodu kada je „IKL“ bio organizovan kao akcionarsko društvo, pripadalo 41,5% od ukupnog broja akcija koje su prodate na berzi 29.07.2005. godine. Na dan otvaranja stečajnog postupka nad „IKL“ AD Beograd, 22.10.2010. godine, u vlasništvu akcionarskog fonda je bilo 16.274 akcija, što predstavlja 0,55% od ukupnog broja akcija.

Rešenjem Vlade RS od 07.02.2002. godine, objavljenim u „Službenom glasniku RS“ br. 7/01 od 11.02.2002. godine, na osnovu člana 3. i 3a Uredbe o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda, suspendovani su svi organi u preduzeću „IKL“ Beograd, pa je Vlada imenovala Odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja i vršioca dužnosti direktora koji će obavljati funkciju suspendovanog poslovnog organa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i tuženu obavezao da mu naknadi imovinsku štetu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u traženom iznosu sa pripadajućom kamatom jer je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku vođenim nad stečajnim dužnikom, a tužilac je dokazao postojanje uzročne veze između štete, koju je pretrpeo u vidu neisplaćenog potraživanja iz radnog odnosa priznatog u stečajnom postupku i povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, s obzirom da tužena odgovara za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku po osnovu objektivne odgovornosti.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom potvrdio prvostepenu presudu, navodeći da je u vreme na koje se odnosi tužiočevo potraživanje država imala 41,5% ukupnih akcija tužiočevog poslodavca sve do 29.07.2005. godine, kada su akcije prodate na berzi, da je počev od februara 2002. godine tužena upravljala preduzećem preko poslovodnih organa imenovanih navedenim rešenjem, te da je imala pravnu mogućnost da kontrolu uspostavljenu rešenjem od 07.02.2002. godine sukcesivno produžava do 2009. godine, te da je na tuženoj bila dužnost da dokaže kada je prestala da upravlja poslovanjem tužiočevog poslodavca, na šta se nije izjasnila. Kako tužiočevo potraživanje po osnovu neisplaćenih zarada datira iz perioda kada je država, po posebnom propisu, suspendovala organe preduzeća „IKL“ i kada je njenim poslovanjem upravljala preko organa imenovanih rešenjem Vlade RS, zaključio je da tužiočev poslodavac, bez obzira na strukturu kapitala, nije bio privredni subjekat nezavisan od države i iz tog razloga, u ovom slučaju, nemogućnost naplate priznatog potraživanja iz radnog odnosa iz stečajne mase preduzeća može da se dovede u vezu sa kontrolom države nad tužiočevim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku. Iz tog razloga, država tužiocu odgovara za štetu po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda do 02.11.2018. godine, dopunjen na sednici Građanskog odeljenja od 27.09.2019. godine).

U konkretnom slučaju, tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu - „Industrija kotrljajućih ležajeva“, u stečajnom postupku koji je otvoren 22.10.2010. godine. Tužena nije dužna da tužiocu naknadi predmetnu štetu nastalu zbog nemogućnosti naplate njegovog potraživanja u stečajnom postupku, pošto se radi o stečajnom dužniku sa većinskim udelom privatnog kapitala, odnosno 100% privatnog kapitala. Zakonske mere donete od strane Skupštine Republike Srbije (Zakon o privatizaciji, odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji, koji je više puta menjan) objektivno su onemogućile blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom pa bi zbog toga, u takvom slučaju, postojala objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenima prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Međutim, to ovde nije slučaj jer je poslodavac tužioca, kako je u konkretnom slučaju utvrđeno, privatizovan 15.11.2001. godine, sa udelom od 100% privatnog kapitala, a potraživanje tužioca odnosi se na period nakon tog datuma. Zato je neosnovan zahtev tužioca za isplatu materijalne štete, s obzirom na to da ne postoji objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenom prema subjektu privatizacije, koji nije bio sa većinskim udelom društvenog i državnog kapitala u vreme kada je nastala obaveza isplate ovih potraživanja.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu od strane pravobranilaštva u iznosu od 16.500,00 dinara, pristup na tri održana ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara, za sastav žalbe od 20.12.2021. godine 18.000,00 dinara i žalbe od 09.04.2021. godine i revizije u iznosu od po 33.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila radnja potrebna za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić