Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K 364/16 zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo iz člana 113. KZ u saizvršilaštvu u vezi člana 33. KZ. Tužiocu je pritvor određen iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, počev od 26.06.2013. godine, a rešenjem od 30.12.2015. godine pritvor je ukinut. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K 364/16 od 02.03.2020. godine, obustavljen je krivični postupak protiv tužioca. Tužilac je proveo u pritvoru ukupno 918 dana. Tužilac se pre podnošenja tužbe obratio tuženoj zahtevom za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, na koji zahtev nije odgovoreno. Tužilac je lišen slobode u svojoj kući, kada je po njega došla interventna jedinica, pripadnici UKP i 20 policajaca, a događaj vezan za njegovo hapšenje bio je medijski ispraćen kada se izveštavalo sa punim ličnim imenom. Tužiocu je vreme u pritvoru teško palo, bio je depresivan, dobio je terapiju od psihijatra da bi mogao da spava, a ostavila ga je i devojka i izgubio je posao. Po izlasku iz pritvora, odnos okoline prema njemu se promenio i komšiluk je prestao da mu se javlja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 584. stav 1. i stav 2. Zakonika o krivičnom postupku zaključio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog toga što je bio neosnovano lišen slobode i boravio u pritvoru i imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja obavezao tuženu da naknadi tužiocu štetu na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pa je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužiocu pripada jedinstvena pravična naknada u iznosu od 4.500.000,00 dinara sa zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a za iznos od još 2.844.000,00 dinara sa kamatom tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je, nalazeći da je pravilan zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tužene za nastalu štetu tužiocu, zbog pogrešne primene materijalnog prava iz člana 200. ZOO preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i zaključio da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete pripada 2.700.000,00 dinara, kao iznos pravične novčane naknade primeren okolnostima konkretnog slučaja i predstavlja odgovarajuću moralnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove usled neosnovanog lišenja slobode, dok u preostalom dosuđenom iznosu (1.800.000,00 dinara) koji je odbio kao neosnovan na osnovu člana 200. stav 2. ZOO, naknada bi pogodovala težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizaciji ličnih dobara). Utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za traženu nematerijalnu štetu, primenom član 200. ZOO. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja (stav 1. ovog člana), koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: godine starosti tužioca u momentu pritvaranja (rođen 1980. godine), prirodu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, vreme provedeno u pritvoru (918 dana), posledice lišenja slobode po njegovo zdravstveno i porodično stanje, teški uslovi boravka u pritvoru, odnos okoline nakon izlaska iz pritvora, teškoće u ponovnom uspostavljanju radnog odnosa, Vrhovni sud nalazi da je pravilno drugostepeni sud procenio da pravična novčana naknada nematerijalne štete iznosi 2.700.000,00 dinara, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio stav 2. navedene zakonske odredbe kojom je propisano da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Zato su neosnovani navodi revizije da je drugostepeni sud prenisko odmerio pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, sa predlogom da se pobijana presuda preinači na novčani iznos dosuđen prvostepenom presudom.

Ostalim revizijskim navodima tužioca osporava se utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković