U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Stanoje Pantelić advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Smiljanić advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 985/22 od 02.06.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 01.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 985/22 od 02.06.2022. godine – dela stava prvog izreke, kojim je potvrđena presuda Višeg suda u Šapcu P 17/2021 od 07.02.2022. godine u stavu prvom, trećem, četvrtom i petom izreke.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 985/22 od 02.06.2022. godine – dela stava prvog izreke, kojim je potvrđen stav drugi izreke presude Višeg suda u Šapcu P 17/2021 od 07.02.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Šapcu P 17/2021 od 07.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 145.731,45 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2015. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 2.804,24 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 22.06.2015. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 816.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka na teret tužioca, preko iznosa dosuđenog stavom trećim izreke a do traženog iznosa od 1.162.500,00 dinara, kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka na teret tuženog, kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 985/22 od 02.06.2022. godine stavom prvim izreke, odbijene su žalbe stranaka i potvrđena presuda Višeg suda u Šapcu P 17/2021 od 07.02.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu žalbenih troškova.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca delimično neosnovana, a delimično nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužioca vodio je knjige za firmu tuženog. Kada je firma, 2008. godine zapala u finansijske probleme, tuženi i otac tužioca su se dogovorili da tuženi proda tužiočevom ocu dva stana u zgradi koju je gradila njegova firma, u Beogradu, ulici ..., i to stanove broj 8 i 9 za ukupnu cenu od 54.000 evra. Otac tužioca je dogovor prihvatio, pa je u više rata isplatio tuženom ukupnu cenu od 54.000 evra, s tim da je poslednja uplata izvršena 2008. godine. Između upisanih vlasnika parcele na kojoj se zidala zgrada, ( koju su tuženom dali radi izgradnje, u zamenu za stanove), a koje je zastupao tuženi dana 20.11.2008. godine zaključen je predugovor o kupoprodaji čiji je predmet bila kupoprodaja stana broj 8 na prvom spratu objekta ukupne površine 40,67m2 i stana broj 9 na prvom spratu ukupne površine 36m2, u ulici ... broj .. u Beogradu, na građevinskoj parceli 12, za koju su prodavci dobili rešenje o odobrenju za izgradnju, izdato od strane Odeljenja za građevinske poslove Opštine Rakovica od 05.10.2007. godine. U predugovoru je navedeno da se predmetni stanovi prodaju za ukupnu cenu od 54.000 evra i da je kupac prilikom potpisivanja predugovora isplatio kupoprodajnu cenu u celosti, što je među parničnim strankama bilo nesporno. Ovaj ugovor nije overen u sudu, niti je kasnije zaključen ugovor o kupoprodaji. Tuženi je stanove prodao u julu 2010. godine, za ukupnu kupoprodajnu cenu od 96.000 evra, a ocu tužioca nije vratio iznos od 54.000 evra, zbog čega je sačinjena priznanica koju je tužilac potpisao i u kojoj je napisano da je tuženi 05.08.2010. godine primio u gotovom novcu od tužiočevog oca iznos od 90.000 evra, kao konačnu uplatu za kupovinu legalno izgrađene stambene jedinice površine 65m2 koja se nalazi u ..., te da je krajnji rok za predaju u svojinu 05.05.2011. godine, odnosno 10 meseci. Za slučaj neispunjenja obaveze predaje stambene jedinice tuženi je preuzeo obavezu isplate kamate na primljena devizna sredstva na mesečnom nivou od 2,5% za sve vreme njegovog korišćenja, s tim da obračun kamate za slučaj neispunjenja obaveze ne može biti kraći od 10 meseci bez obzira na rok vraćanja gotovinskih sredstava. Otac tužioca nije tuženom isplatio nikakav novčani iznos, niti je ugovorio sa njim kupovinu bilo kakve stambene jedinice u ulici ... . Posle 2 godine, tužiočev otac je došao kod tuženog, doneo unapred sačinjenu priznanicu na iznos od 173.600 evra i saopštio da više nije dužan njemu, već njegovom sinu, tužiocu u ovoj parnici. U ovoj priznanici tuženi je priznao da je 05.06.2012. godine primio u gotovom novcu od tužioca deviznu pozajmicu od 173.600 evra, čiji je rok vraćanja 12 meseci uz obavezu da zajmodavcu svakog 05-og u mesecu do isteka roka za vraćanje celokupnog iznosa vraća po 1.400 evra o čemu će biti izdata potpisana odgovarajuća priznanica po osnovu koje će biti umanjena ukupna obaveza. Dana 05.06.2012. godine nije bilo nikakve isplate. Tuženi je potpisao i treću priznanicu, u kojoj je napisano da se devizna pozajmica od 173.600 evra prenosi na period od 05.06.2014. godine do 05.06.2015. godine i da se zajmodavac obavezuje da zajmoprincu svakog 05-og u mesecu do isteka roka za povraćaj celokupnog iznosa vraća 1.400 evra, o čemu će biti izdata odgovarajuća priznanica. Tuženi je potpisao ove priznanice, jer je celokupna dokumentacija firme bila kod oca tužioca. Presudom Višeg suda u Novom Sadu od 14.03.2008. godine (pravosnažna 28.06.2018. godine) utvrđena je ništavost priznanica od 05.08.2010. godine i od 05.06.2012. godine. Veštačenjem je utvrđeno da je na iznos od 54.000 evra, na ime kupoprodajne cene nepokretnosti, izvršen obračun zakonske zatezne kamate u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati počev od 20.11.2008. godine do 05.06.2013. godine, da je tuženi vršio uplate na račun tužioca, da zatezna kamata za taj period iznosi 4.649,39 evra, pa polazeći od izvršenih uplata na račun tužioca, i to od prve uplate i svih kasnijih uplata računajući redosled ispunjenja obaveza, veštak je našao da je tuženi isplatio više iznos od 2.804,24 evra u periodu od 10.06.2015. godine do 22.06.2015. godine.

Na osnovu pravilnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 145.731,45 evra, sa obrazloženjem da je tuženi uplatama koje je izvršio na račun tužioca izvršio preplatu iznosa od 54.000 evra sa kamatom, koja je data po predugovoru od 20.11.2008. godine.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje.

Odredbom člana 45. stav 1, 2, 3. i 5. istog Zakona propisano je da je predugovor takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor, da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora, da predugovor obavezuje ako sadrži bitne sastojke glavnog ugovora i da predugovor ne obavezuje ako su se okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmenile, da ne bi bio ni zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako povređena pravila ne upućuju na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Odredbom člana 210. stav 1. istog Zakona propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da nadoknadi vrednost koristi, dok je stavom 2. istog člana, propisano da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Odredbom člana 214. istog Zakona propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi, uplatiti zatezna kamata i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja inače od dana podnošenja zahteva.

Kako je otac tužioca sa tuženim zaključio predugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji nije overen i na ime kupoprodajne cene platio iznos od 54.000 evra, pa kako navedeni ugovor ne ispunjava zakonske uslove u pogledu forme u smislu napred citiranih zakonskih odredbi Zakona o obligacionim odnosima, to je tuženi u obavezi da tužiocu vrati primljeni iznos. Međutim, pošto je izvršenim uplatama tuženi već vratio iznos koji je primio po osnovu neoverenog ugovora o kupoprodaji, to je pravilno odbijen tužbeni zahtev.

Neosnovani su navodi u reviziji, da nije postupljeno po nalogu iz rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 265/21 od 16.03.2021. godine, niti je utvrđeno o kakvom se pravnom odnosu između stranaka radi, te da ukoliko je novac – 54.000 evra primljen radi izgradnje stanova u ulici ... u Beogradu, trebalo je utvrditi zbog čega nije došlo do primopredaje izgrađenih stanova, pa je prvostepeni sud bio dužan da ispita da li je ugovor izvršen i da li ima uslova za konvalidaciju, s obzirom da je tužilac u toku postupka tvrdio da je iznos od 54.000 evra, koji je dat za gradnju dva stana koji su prodati za iznos od 96.000 evra, uložio u zajedničku gradnju stana u ulici ..., pa se u konkretnom slučaju ne radi o zajmu tužioca tuženom, kako se navodi u priznanicama, već je sud bio dužan da upotpuni činjenično stanje i utvrdi za koju cenu je prodat stan u ulici ..., jer tuženi nikada nije sporio da je postojao usmeni ugovor o ulaganju u zajedničku gradnju najpre iznosa od 54.000 evra, potom iznosa od 96.000 evra pa iznosa od 173.000 evra o čemu su potpisane priznanice, s tim što je u priznanicama pogrešno navedeno da se radi o zajmu, a ne o zajedničkom ulaganju sredstava i rada, Ništavost priznanica od 05.08.2010. godine i od 05.06.2012. godine na iznos od 96.000 i 173.000 evra utvrđena je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu od 14.03.2008. godine. Do zaključenja ugovora o građenju koji na osnovu odredbe člana 630. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima mora biti zaključen u pismenoj formi nije došlo, pa ne postoje uslovi za njegovu konvalidaciju. Iznos od 54.000 evra dat na ime kupoprodajne cene stanova u ulici ... vraćen, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev, suprotno navodima u reviziji.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta na osnovu člana 153 ZPP, saglasno uspehu stranaka u sporu.

Odlučujući o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude kojom je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke za vrednost od 2.804,24 evra, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potražvianje to je vrednost spora pobijanog dela pravnosnažne presude 2.804,24 evra, koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, zbog čega revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena, pa je sud na osnovu napred navedenog i odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković