Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen u društveno građevinskom preduzeću „Proleterski put“ Požega i po osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Opštinskog suda u Požegi vodio izvršne postupke pred Osnovnim sudom u Požegi radi isplate minimalne zarade. Tužiocu je kao poveriocu u postupku stečaja nad DKP „Proleterski put Požega“ utvrđeno potraživanje u četvrtom isplatnom redu u iznosu od 900.447,65 dinara. Po rešenju o glavnoj deobi St 187/11 od 21.11.2011. godine, tužilac je namiren u iznosu od 90.586,72 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Užicu St 48/2010 od 31.08.2011. godine, utvrđeno je da je stečajni dužnik DKP „Proleterski put“ u stečaju prodat kao pravno lice, obustavljen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, nastavljen stečajni postupak nad stečajnom masom DKP „Proleterski put“ u stečaju Požega, određen stečajni sudija i stečajni upravnik stečajne mase.

Rešenjem Privrednog suda u Užicu St 187/2011 od 27.06.2012. godine, usvojen je predlog stečajnog upravnika i utvrđeno da se nenaplaćeno potraživanje stečajnog dužnika DKP „Proleterski put“ u stečaju Požega od DKP „Privrednik u stečaju“ Užice u iznosu od 59.987.974,24 dinara prenese poveriocima četvrtog isplatnog reda i odobrena je završna deoba mase stečajnog dužnika za poverioca – tužioca u iznosu od 900.447,65 dinara, usvojen završni račun stečajnog dužnika i zaključen stečajni postupak nad stečajnom masom DKP „Proleterski put“. Među poveriocima je delimično namiren i tužilac. Rešenjem Privrednog suda u Užicu St 331/2010 od 23.01.2015. godine, delimično je usvojen završni račun stečajnog dužnika DKP „Privrednik Užice“, zaključen stečajni postupak nad DG „Privrednik“ u Užicu i određeno je brisanje stečajnog dužnika u registru kod Agencije za privredne registre RS. Tužilac nije podnosio prigovor radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je u konkretnom slučaju tužiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine jer je tužilac dokazao da je njegovo potraživanje po osnovu neisplaćene zarade utvrđeno pravnosnažnim i izvršnim sudskim odlukama priznato u stečajnom postupku ali nije namireno u celosti, pa imajući u vidu da je u vreme pokretanja stečajnog postupka DGP „Proleterski put“ u stečaju poslovao sa društvenim kapitalom, tužena je shodno članu 154. stav 1 u vezi člana 172. Zakona o obligaconim odnosima objektivno odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo, nezavisno od toga što tužilac nije posebno vodio postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i primenom člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima odlučio kao u izreci.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015, 92/2023), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine).

Podnetom tužbom tražena je naknada materijalne štete u visini novčanih potraživanja tužioca iz radnog odnosa, utvrđenih pravnosnažnim i izvršnim sudskim odlukama, koje tužilac nije u celosti naplatio. Pravo na naknadu materijalne štete može se ostvariti u parnici tužbom koja se podnosi na osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Pretpostavka za takvu tužbu je da je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema članu 22. stav 1. navedenog zakona, pravo na pravično zadovoljenje ima stranaka čiji je prigovor usvojen, a tužilac nije podnosio prigovor za ubrzanje izvršnog ili stečajnog postupka u kojima je tražio naplatu svog potraživanja priznatog pravnosnažnim i izvršnim sudskim presudama.

Kod navedenog, u konkretnom slučaju pogrešan je zaključak nižestepenih sudova o odgovornosti tužene za štetu na osnovu člana 154. stav 1. u vezi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima po osnovu neizmirenog potraživanja tužioca kao radnika društvenog preduzeća u stečaju, nezavisno od činjenice da tužilac nije posebno vodio postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku na šta se osnovano i revizijom tužene ukazuje.

Naime, uslov za ostvarenje prava na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku je pravnosnažno rešenje kojim je utvrđena povreda tog prava, a koje u konkretnom slučaju ne postoji. Prema ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, tužena država odgovara za dugove preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom u odnosu na novčana potraživanja iz radnog odnosa do visine nenamirenih potraživanja bivših zaposlenih u postupku stečaja u iznosu njihovog, u stečaju utvrđenog potraživanja (Marinković protiv Srbije -

Predstavka broj 5353/11). Važno je ukazati da i po praksi Ustavnog suda RS propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava RS, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine).

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu od strane pravobranilaštva u iznosu od 11.250,00 dinara, pristup i zastupanje na jednom održanom ročištu 12.750,00 dinara, sastav žalbe od 02.12.2021. godine 22.500,00 dinara i za sastav revizije 22.500,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković