Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 336/21 od 01.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 433/19/20 od 27.11.2020. godine u delu stava prvog i drugog izreke u pogledu visine dosuđene naknade imovinske štete, kao i u stavu trećem izreke, u pogledu odluke o troškovima postupka. Stavom drugim izreke, delimično je usvojena žalba tužene i preinačena prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog i drugog izreke, u pogledu odluke o kamati, tako što je obavezana tužena da na pojedinačne novčane iznose naknade imovinske štete dosuđene tužiljama isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 09.09.2019. godine kao dana podnošenja tužbe do isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznose naknade imovinske štete dosuđene tužiljama počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do 08.09.2019. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, odluke sadržane u tački 2. stava II izreke, tužilje su zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavile reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužilja u ovom sporu je dozvoljena radi usklađivanja drugostepene presude u pobijanom delu sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava (odluka Marinković protiv Srbije i dr), ali i odlukama Ustavnog suda, donetim u postupku po ustavnim žalbama poverilaca novčanih potraživanja iz radnog odnosa sa dužnicima protiv kojih se vodi izvršni postupak, u kojima je utvrđena povreda prava tužilja na suđenje u razumnom roku (odluke Už 8232/2015 od 24.11.2015. godine; Už 8104/2015 od 30.06.2016. godine).

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilja osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su 10.02.2010. godine pokrenule izvršni postupak protiv izvršnih dužnika „Fabrike reznog alata - FRA“ AD, FRA „Alat za obradu rupe“ DOO, FRA „Alat i pribori“ DOO, FRA „Spiralne burgije“ DOO, FRA „Alat za spoljni navoj“, FRA „Alat za unutrašnji navoj“ DOO, FRA „Proizvodnja mašina“ DOO i FRA „Termička obrada“ DOO svi iz Čačka, radi naplate novčanog potraživanja - neisplaćene razlike zarade i troškova postupka, dosuđene izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 609/2003 od 25.08.2008. godine i rešenjima istog suda P1 609/2003 od 03.06.2009. godine i P1 609/2003 od 07.07.2009. godine, popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika „Fabrike reznog alata - FRA“ AD, i na novčanim sredstvima ostalih izvršnih dužnika. Izvršenje je određeno rešenjem o izvršenju I 11163/10 od 22.02.2010. godine, koje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije radi sprovođenja na sredstvima na računima izvršnih dužnika, ali nije sprovedeno. NBS je dana 23.04.2010. godine dostavila izveštaj o sprovođenju izvršenja, navodeći da su izvršni dužnici u postupku restrukturiranja i da u periodu od 02.03.2010. godine do 30.03.2010. godine nije započet postupak izvršenja. Postupajući po zaključku suda od 08.12.2011. godine, izvršni poverioci – tužilje su podneskom od 04.01.2012. godine predložile da se izvršenje sprovede na novčanim sredstvima izvršnih dužnika, što je sud i učinio zaključkom od 29.05.2012. godine. U izveštaju od 04.06.2012. godine NBS je vratila pomenuti zaključak, uz obrazloženje da uz isti nije dostavljeno rešenje o izvršenju, pa je sud ponovio dostavu 08.06.2012. godine, a zatim i 30.05.2014. godine, jer je NBS dostavu vratila 04.06.2014. godine uz izveštaj da je rešenje već zavedeno. Zaključkom od 29.10.2014. godine naloženo je izvršnim poveriocima da se izjasne o nastavku postupka. Podneskom od 12.11.2014. godine izvršni poverioci su predložili da se izvršenje sprovede kako na novčanim sredstvima izvršnih dužnika u odnosu na koje je izvršenje određeno, ali i da se sprovede na njihovim pokretnim stvarima. Zaključkom suda od 30.01.2015. godine usvojen je predlog izvršnih poverilaca i određeno je drugo sredstvo izvršenja u odnosu na ove dužnike – izvršenje na pokretnim stvarima. Podneskom od 13.05.2016. godine izvršni poverioci su se, shodno članu 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, izjasnili da izvršenje sprovede sud. Rešenjem od 25.04.2018. godine prekinut je postupak izvršenja u odnosu na sve izvršne dužnike, osim AD „FRA“ Čačak, jer su prestali da postoje kao pravna lica. Podneskom od 08.08.2019. godine izvršni poverioci su urgirali da se izvršenje sprovede na pokretnim stvarima izvršnog dužnika, njihovim popisom, procenom i prodajom. Nakon toga drugih radnji i mera suda u postupku izvršenja nije bilo.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I 153/19 od 25.04.2019. godine usvojen je prigovor izvršnih poverilaca (tužilja), utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u označenom izvršnom postupku. Istim rešenjem naloženo je sudiji koji postupa u predmetu izvršenja da preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u roku ne dužem od četiri meseca. Izvršni postupak je i dalje u toku, a tužilje svoje potraživanje nisu naplatile.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. stav 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, članova 32. stav 1. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, članova 2, 4, 22 i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i članova 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev i tužiljama dosudio naknadu materijalne štete u visini novčanog potraživanja dosuđenog izvršnom ispravom, radi čije prinudne naplate je u izvršnom postupku doneto rešenje o izvršenju. Po stanovištu tog suda, donošenjem rešenja kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ispunjen je materjialnopravni uslov za podnošenje tužbe radi nankade materijalne štete protiv tužene države, čija odgovornost za štetu je objektivna.

Drugostepeni sud je u postupku odlučivanja po žalbi tužene, preinačio presudu nižestepenog suda u delu za zakonsku zateznu kamatu tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo plaćanje zatezne kamate od dospelosti novčanih iznosa dosuđenih izvršnom ispravom, čija je naplata određena rešenjem o izvršenju, do dana podnošenja tužbe. Po stanovištu tog suda, tužilje su tek podnošenjem tužbe – 09.09.2019. godine, pozvale tuženu na ispunjenje obaveze naknade imovinske štete, zbog čega u smislu članova 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima nemaju pravo na traženu zateznu kamatu do dana podnošenja tužbe.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu trećem te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu potpuno, ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 180. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava je u predmetima u odnosu na Srbiju izrazio stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija, iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavke iznos koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova.

I Ustavni sud je, uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvajao ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, usled nesprovođenja rešenja o izvršenju - prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjene za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, tužena je i u ovom slučaju dužna da tužiljama isplati iznose dosuđene izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 609/2003 od 25.08.2008. godine i rešenjima tog suda P1 609/2003 od 03.06.2009. godine i P1 609/2003 od 07.07.2009. godine, koji su odeđeni rešenjem o izvršenju I 11163/10 od 22.02.2010. godine, što znači i zateznu kamatu na iznos glavnog duga od datuma njegove dospelosti, a u odnosu na parnične troškove od dana donošenja izvršne isprave, pa do dana podnošenja tužbe u ovom sporu. Na taj način tužiljama će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u članu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njihovo imovno stanje biće dovedeno u položaj u kojem bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Tužiljama su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u iznosu od 27.000,00 dinara, za sastav tog pravnog leka, i primenom člana 165. stav 2. u vezi sa člom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić