Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je nakon održane rasprave doneo presudu Gž 2143/2019 od 01.11.2021. godine kojom je stavom prvim izreke, odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude, tužena Republika Srbija je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, ili ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

U ovoj pravnoj stvari pravnosnažnom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu za utvrđenje vanknjižnog vlasništva na prizemnoj stambenoj zgradi i pomoćnog objekta u dvorištu, a koji su izgrađeni 1995. godine bez građevinske dozvole, u činjenično-pravnoj situaciji da je tužilja od svog rada i materijala u toku 1995. godine izgradila objekte koji su predmet tužbenog zahteva bez građevisnke dozvole na građevinskom zemljištu čiji je vlasnik tužena Republika Srbija, a nosilac prava korišćenja tužena BB, te je primenom odredaba članova 20., 21. i 22. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, usvojen tužbeni zahtev uz ocenu neosnovanosti prigovora nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene Republike Srbije, jer je ista vlasnik zemljišta na kome su objekti podignuti.

Imajući u vidu razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova, kao i navode iznete u reviziji, te da je pobijanom presudom odlučeno primenom odgovarajućeg materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje koje se u postupku po reviziji ne može osporavati, kao i da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi utvrđenja vanknjižnog vlasništva, da u ovoj vrsti parnica odluka suda zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, to po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stava 1. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Od sudske prakse nije odstupljeno ni po pitanju pasivne legitimacije tužene Republike Srbije, a ni uz reviziju tužena nije dostavila odluke iz kojih bi proizlazio drugačiji pravni stav.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stava 1. ZPP i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 13.12.2017. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 1.000.000,00 dinara.

S obzirom da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora i po tužbenom i po protivtužbenom zahtevu ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužene Republike Srbije nije dozvoljena i na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Troškovi postupka na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav odgovora na reviziju nisu bili potrebni za odlučivanje o reviziji, zbog čega je, na osnovu odredbe člana 154. stav 1. ZPP, odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić