Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1107/22 od 20.05.2022. godine, odbijena je žalba i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu, delu odluke o protivtužbenom zahtevu i delu odluke o troškovima postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena po članu 403. stav 3. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) pa je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije da postoji protivrečenost izreke i obrazloženja, kao i da je izostala ocena dokaza zapravo se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP iz kojih razloga se shodno članu 407. stav 1. tač. 1, 2. i 3. ZPP revizija ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je od neparničara VV kao zajmodavca uzimao novac za zajam i vraćao ga uvećan za kamate. Obzirom da zajmodavac nije smatrao da mu je tužilac vratio sav pozajmljeni novac već da mu duguje još tužilac mu je rekao da će prodati nešto od nekretnina i vratiti mu pozajmljeni novac. Nakon što mu je tužilac to saopštio, VV je tokom 2007. i 2008. godine predložio tuženom da zajedno kupe plac od tužioca tako što bi BB učestvovao u kupovini sa iznosom od 70.000,00 evra a tuženi sa iznosom od 42.000,00 evra ali da nekretnine u katastru neće prenositi na svoje ime s obzirom da će ih dalje prodavati jer se za njih može postići veća cena. U tu svrhu tuženi je predao VV iznos od 42.000,00 evra koji iznos VV nije predao tužiocu. Namera tuženog i VV je bila da oni prisvoje novac od prodaje tužiočevog placa, a da bi sprečili da tužilac otuđi nekretnine bez njihovog znanja odnosno da bi sprečili da se treća lica naplate iz vrednosti prodatog placa između tužioca i tuženog je sačinjen ugovor o zajmu u kome je navedeno da je tuženi dao na zajam tužiocu iznos od 140.000,00 evra te je sačinjena i overena založna izjava na osnovu koje je u korist tuženog upisana hipoteka na tužiočevom delu nekretnina upisanih u list nepokretnosti broj ... KO ... . Između tužioca sa jedne strane, VV i tuženog sa druge strane nije zaključen ugovor o prodaji nekretnina, niti je tuženi predao tužiocu novac na zajam pa se ni novac tuženog nije našao u imovini tužioca.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da između tužioca i tuženog nije bilo zajma u iznosu od 140.00,00 evra niti je pak tuženi pozajmio tužiocu iznos od 42.000,00 evra već ga je predao neparničaru VV. Prava volja ugovornih strana bila je da se tužilac spreči da nepokretnost proda trećim licima, odnosno da se spreči tužilac u raspolaganju nepokretnostima kako bi VV mogao da naplati svoje potraživanje od tužioca. Zbog toga su pravilno zaključili da je osporeni ugovor o zajmu ništav pravni posao obzirom da između parničnih stranaka nije postignuta saglasnost o zajmu 140.000,00 evra, niti je taj novac tuženi predao tužiocu zbog čega zaključeni ugovor o zajmu od 21.06.2010. godine nema dejstvo između ugovornih strana kao prividan ugovor shodno članu 66. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je ugovor o zajmu zaključen kako bi se vlasnik nepokretnosti sprečio da ih proda trećim licima, već da to učine neparničar VV i tuženi i prisvoje novac od prodaje nepokretnosti to je osnov ugovora nedopušten u smislu odredbe člana 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima zbog čega su pravilno nižestepeni sudovi utvrdili da je ugovor o zajmu od 21.06.2010. godine ništav shodno članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Nadalje su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da je ništava i založna izjava koju je tužilac dao 21.06.2010. godine radi obezbeđenja potraživanja iz nepostojećeg ugovora o zajmu jer uslov postojanja založne izjave odnosno hipoteke je postojanje potraživanja pa kako potraživanja nema to je i založna izjava ništava jer je suprotna članu 14. Zakona o hipoteci zbog čega je tužbeni zahtev usvojen i utvrđena ništavost ugovora o zajmu i založne izjave.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da stranke nisu zaključile ni ugovor o zajmu 42.00,00 evra jer tuženi taj novac nije predao tužiocu na zajam zbog čega ne postoje uslovi za primenu člana 557. i 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i stoga odbili protivtužbeni zahtev.

Po stanovištu Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su, suprotno navodima revizije pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.

Prema članu 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o zajmu se obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta iz koje zakonske obaveze proizilazi da su bitni elementi ugovora o zajmu predmet zajma i vreme trajanja i da on nastaje kada se stranke saglase o ovim bitnim elementima ugovora. Kako tužilac i tuženi nisu postigli saglasnost o navedenim bitnim elementima ugovora o zajmu jer do predaje novca nije došlo, niti je prava volja ugovornih strana bila sačinjavanje ugovora o zajmu već da se tužilac spreči da raspolaže svojom nepokretnom imovinom već da nepokretnost prodaju tuženi i VV i prisvoje kupoprodajnu cenu, to ugovor o zajmu koji su stranke sačinile 21.06.2010. godine i potpise overili u sudu ne proizvodi pravno dejstvo i zbog čega je isti ništav shodno članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Obzirom da je založna izjava kojom je tužilac vraćanje zajma obezbedio hipotekom u korist tuženog na navedenim nepokretnostima akcesorni pravni posao čije postojanje zavisi od postojanja ugovora o zajmu te kako ugovor o zajmu nije postojeći pravni odnos to je i založna izjava ništava shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi člana 14. Zakona o hipoteci i zbog čega pravilno nižestepeni sudovi usvajaju tužbeni zahtev a odbijaju protivtužbeni zahtev smatrajući da nijedan ugovor o zajmu nije nastao pošto ne postoji saglasnost volje za zaključenje ugovora o zajmu od 140.000,00 evra, dok iznos od 42.000,00 evra nije predat u zajam tužiocu.

Navodi revizije kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja ne predstavlja razlog iz koga se revizija u konkretnoj parnici može izjaviti shodno odredbi člana 407. stav 2. ZPP i zbog čega nisu mogli biti predmet ocene revizijskog suda.

Pravilna je odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom čl. 153, 154. i 163. stav 2. ZPP obzirom na uspeh tužioca u postupku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković