Svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 3109/21 od 06.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ništava odredba člana 5. stav 1. tačka 6. Ugovora o kreditu broj ... zaključenog 08.05.2017. godine, između tužilje i tužene u delu koji glasi: „Da banci plati proviziju za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2,750% fiksno od iznosa odobrenog kredita. Obračunata provizija se pripisuje glavnici kredita i istu korisnik kredita plaća kroz mesečne anuitete otplate kredita“. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da isplati tužilji na ime sticanja bez osnova iznos od 8.407,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 08.05.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ništava odredba člana 5. stav 1. tačka 5. Ugovora o kreditu broj ... zaključenog 25.04.2018. godine između tužilje i tužene, u delu bliže navedenom u tom delu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da isplati tužilji na ime sticanja bez osnova iznos od 711,09 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.04.2019. godine do isplate i iznos od 369,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.04.2020. godine do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova postupka.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 1229/22 od 08.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P 3109/21 od 06.04.2022. godine, u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... 18/20, u daljem tekstu: ZPP).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje u odnosu na ugovor od 08.05.2017. godine, utvrđenja delimične ništavosti i isplate, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u tom delu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 08.05.2017. godine tužilja je sa tuženom zaključila predmetni ugovor o kreditu kojim je tužena odobrila tužilji kao korisniku kredita, kredit u iznosu od 305.725,20 dinara sa rokom otplate od 72 meseca, uz obavezu tužilje da na odobreni iznos kredita plati kamatu koja se obračunava po promenljivoj kamatnoj stopi i koja je utvrđena u visini šestomesečnog Belibor-a (promenljivi deo) plus 7% (fiksni deo), na godišnjem nivou, dok efektivna kamatna stopa na dan zaključenja ugovora iznosi 16,64% na godišnjem nivou. Članom 5. stav 1. tačka 6. istog Ugovora je predviđeno da korisnik kredita banci plati proviziju za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2,750%, fiksno od iznosa odobrenog kredita.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje radi utvrđenja ništavosti sporne ugovorne odredbe iz člana 5. stav 1. tačka 6. predmetnog ugovora od 08.05.2017. godine i da se obaveže tužena da isplati tužilji na ime sticanja bez osnova iznos bliže određen stavom drugim izreke prvostepene presude sa zakonskom zateznom kamatom, uz zaključak da je predmetna naknada za obradu kreditnog zahteva bila predviđena u ugovoru i ponudi i bila poznata tužilji kao ugovornoj strani u momentu ugovaranja, zbog čega ova odredba ugovora nije protivna prinudnim propisima i javnom poretku i dobrim običajima i nije ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i nije osnovan zahtev za vraćanje novčanog iznosa uplaćenog tuženoj po osnovu iste odredbe ugovora.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, jer je zaključio da je u konkretnom slučaju tužena banka tužilji kao korisniku kredita omogućila putem predaje ponude, plana otplate kredita i obaveznih elemenata ugovora da se upozna sa svim podacima koji se tiču naknade za obradu kreditnog zahteva.

Vrhovni sud smatra da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je u navedenom delu preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu i usvojio kao osnovan tužbeni zahtev tužilje.

Prema odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ broj 29/1978 ... „Službeni list SRJ“ broj 31/1993) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Odredbom člana 1065. ZOO propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (1066.).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“ br 107/2005, 91/2010 i 14/2015), kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima, i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/2011), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/2011 i 139/2014), a koja se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je ugovor o kreditu zaključen 08.05.2017. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja to sadrži, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazano interesovanje (u daljem tekstu ponudu) na način na koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (član 5. tačka 3. i član 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama, u Odluci o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, koju je donela Narodna banka Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 65/2011), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B - osnovni podaci o kreditu), koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da je tužena postupila u skladu sa odlukom Narodne banke Srbije, da je tužilju kao korisnika kredita upoznala sa svim troškovima kredita koji padaju na njen teret, u situaciji kada nije dokazano da je ponuda koja predhodi ugovoru od 08.05.2017. godine, bila uručena tužilji, imajući u vidu da je priložena ponuda (dostavljena od strane tužene) potpisana samo od ovlašćenog lica banke i sadrži pečat banke, a da nije potpisana od strane tužilje i da je tužilja osporila navode tužene iz podneska od 30.12.2021. godine, samim tim i navode o uručenju ponude u predugovornoj fazi, a da tužena nije suprotno dokazala. Zbog toga je ništava odredba člana 5. stav 1. tačka 6. predmetnog ugovora o kreditu od 08.05.2017. godine, kojom je predviđeno da korisnik kredita se obavezuje da banci plati proviziju za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2,750% fiksno od iznosa odobrenog kredita i da se obračunata provizija pripisuje glavnici kredita i da istu korisnik kredita plaća kroz mesečne anuitete otplate kredita shodno odredbi člana 103. stav 1. ZOO, jer je protivna prinudnim propisima, a posledica ništavosti je obaveza tužene da vrati tužilji ono što je primila po osnovu ništave odredbe ugovora o kreditu, a to je iznos koji tužilja potražuje od 8.407,44 dinara (isti iznos je naveden i u ponudi od 04.05.2017. godine, pod tačkom 3.3.), sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja u smislu odredbi člana 104. a u vezi člana 214. ZOO.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje u odnosu na ugovor od 25.04.2018. godine, radi utvrđenja ništavosti i isplate.

Naime, pravnosnažnom presudom odbijen je zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora od 25.04.2018. godine, i za isplatu iznosa naplaćenih po ništavoj odredbi tog ugovora, pri čemu ugovor od 25.04.2018. godine uopšte nije priložen do zaključenja glavne rasprave, kao dokaz da je bio zaključen između stranaka i sa kakvom sadržinom, te samim tim nije dokazana osnovanost tužbenog zahteva u tom delu.

Odbijanjem tužbenog zahteva za traženo utvrđenje ništavosti ugovora čije zaključenje nije dokazano, nije odstupljeno od sudske prakse, a ni od stava usvojenog radi ujednačavanja sudske prakse o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita (usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22.05.2018. godine, dopunjenim na sednici Građanskog odeljenja od 16.09.2021. godine).

Stoga, nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o reviziji tužilje u tom delu kao izuzetno dozvoljenoj.

Zato je na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni sud odlučio kao u stavu trećem izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije dozvoljena u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu u odnosu na ugovor od 25.04.2018. godine, radi utvrđenja ništavosti i isplate.

Odredbom člana 468. stav 1. i 4. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, kao i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 33. stav 2).

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda (kojom je odlučeno u sporu male vrednosti) revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja ništavosti odredbe ugovora o kreditu i isplate je podneta 16.08.2021. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 8.407,44 dinara i postupak je vođen po pravilima o sporu male vrednosti.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje u odnosu na ugovor od 25.04.2018. godine, radi utvrđenja ništavosti i isplate, odlučeno u sporu male vrednosti, u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, to revizija tužilje u tom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Prema ishodu spora, kao i postupka po reviziji, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka primenom člana 153. stav 2. ZPP.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 165. odlučeno je kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković