Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2830/2020 od 02.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužilje i tuženih BB, VV i GG i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prema tuženima utvrdi da je tužilja vlasnik 1/4 pokretnih stvari bliže opisanih u ovom stavu izreke, što bi tuženi bili dužni da priznaju tužilji. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženima BB, VV i GG naknadi troškove drugostepenog postupka u ukupnom iznosu od 15.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava

Tuženi BB, VV i GG su podneli odgovor na reviziju.

Ispitujući dozvoljenost revizije u odnosu na potvrđujući deo pobijane presude primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14) koji se primenjuje shodno članu 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja, podneta je 30.05.2006. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 10.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o sporu u kome pobijana vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija u ovom delu nedozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u preinačujućem delu, kojim je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje svojine na pokretnim stvarima i delu odluke o troškovima drugostepenog postupka, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, na koju se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kćerka pok. EE, koja je preminula 1985. godine i pok. ŽŽ, koji je preminuo 2005. godine. Iza smrti pok. ŽŽ, kao njegovi zakonski naslednici, na nasleđe su pozvane tužilja i supruga ZZ, protiv koje je 30.05.2006. godine tužilja pokrenula ovu parnicu radi utvrđenja prava svojine na pokretnoj i nepokretnoj imovini koja je činila zaostavštinu pok. EE, majke tužilje, stečene u braku sa pok. ŽŽ. Ranije tužena, sada pok. ZZ je preminula 2011.godine, pa je postupak nastavljen prema njenim pravnim sledbenicima, sada tuženim BB, VV, GG, DD i ĐĐ. Utvrđeno je da su pokretne stvari bliže određene u stavu drugom izreke pobijane presude stečene u braku pok. EE i pok. ŽŽ i da u udelu od 1/4 predstavljaju zaostavštinu pok. EE. Nepokretnosti, i to kuća koja se sastoji od dve prostorije za stanovanje i podruma i od tri pomoćna objekta (dve štale sa podrumima i kazanica), sve postojeće na k.p. br. ... su otuđene ugovorom o kupoprodaji od 21.04.2004. godine, zbog čega tuženi nisu pasivno legitimisani u odnosu na ovu imovinu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine u odnosu na nepokretnosti, iz razloga što tuženi nisu pasivno legitimisani u odnosu na ovu imovinu koja je otuđena ugovorom o kupoprodaji pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, dok je usvojio tužbeni zahtev u delu za utvrđenje prava svojine na pokretnim stvarima, zaključujući da su pokretne stvari u odnosu na koje se traži utvrđenje prava svojine stečene u braku pok. EE, čiji je naslednik tužilja, i pok. ŽŽ, iz kojih razloga u udelu od 1/4 predstavljaju zaostavštinu pok. EE, zbog čega je u ovom delu usvojio tužbeni zahtev, ocenjujući kao neosnovan prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženih, jer se institut zastarelosti primenjuje kod nasledničkih tužbi između lica koji su pretpostavljeni nasledinici istog ostavioca, što u konkretnom slučaju nije, jer tuženi nisu naslednici pok. EE.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepena presuda pravilna u delu kojim je odlučeno o utvrđenju prava svojine na nepokretnostima, dok je u delu odluke o tužbenom zahtevu u odnosu na pokretnu imovinu zaključio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, te da se u odnosu na taj deo morala primeniti odredba člana 139. Zakona o nasleđivanju (''Službeni glasnik RS'' br. 52/74...25/82), koji je bio na snazi u vreme smrti pok. EE, zbog čega sada tužilja kao naslednik zbog nastupele zastarelosti prava na zaostavštinu, shodno navedenom članu, neosnovano zahteva utvrđenje prava svojine na imovini koja je po osnovu sticanja u braku u vreme smrti pok. EE činila njenu zaostavštinu, zbog čega je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno obrazloženje drugostepenog suda u preinačujućem – odbijajućem delu, jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se osnovano ukazuje revizijom tužilje.

Odredbom člana 139. Zakona o nasleđivanju (''Službeni glasnik RS'' br. 52/74, 1/80, 25/82), propisano je da pravo naslednika ostavioca da zahteva zaostavštinu, zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za 10 godina, računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve, a prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio citirani zakonski propis, jer se rokovi propisani članom 139.tada važećeg Zakona o nasleđivanju odnose samo na one držaoce koji stvari zaostavštine drže kao svoje nasledstvo, koji državinu zasnivaju na nasledno pravnom osnovu. U svim drugim slučajevima kada se pravo nasleđa ostvaruje prema licu koje nije pretpostavljeni naslednik i koje stvari drži po nekom drugom osnovu, propisani rokovi, u kojima zastareva pravo zahtevati zaostavštinu ne mogu se primeniti. U konkretnom slučaju, tužilja je tražila da se prema naslednicima pok. ZZ, supruge pok. ŽŽ, kao tuženima, utvrdi da je pok. EE bila suvlasnik sa 1/4 idealnih delova na pokretnim stvarima, te svoje pravo prema tuženima izvodi iz prava nasleđa iza pok. EE, koja joj je majka, pa s obzirom da se ne radi o naslednicima istog ostavioca, odnosno pok. EE, kao i da se ova tužba ne može smatrati naslednom tužbom u smislu citirane odredbe člana 139. Zakona o nasleđivanju, već svojinskom tužbom, to nije bilo mesta primeni navedene zakonske odredbe. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da se institut zastarelosti prava na nasleđivanje primenjuje samo kod nasledničkih tužbi između lica koja se kao pretpostavljeni naslednici istog ostavioca spore o pravu na nasleđe. Rokovi iz člana 139. ZON se odnose na sanaslednike istog ostavioca, u konkretnom slučaju pok. EE, a ne i na treća lica koja nisu ni u kakvom nasledno pravnom odnosu bilo sa ostaviocem ili njegovim naslednikom, a tuženi nisu njeni naslednici, zbog čega tužilja nije prekludirana da traži kao jedini zakonski naslednik iza pok. EE ono što je ona u trenutku smrti posedovala, te je osnovan njen tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine u udelu od 1/4 na pokretnim stvarima, bliže određenim u izreci prvostepene presude. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje u tom delu osnovana i preinačio drugostepenu presudu, potvrđujući prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine u odnosu na pokretne stvari.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, zbog čega su na osnovu članova 153. stav 1, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, tuženi obavezani da tužilji naknade troškove revizijskog postupka, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara prema važećoj AT, kao i troškove sudske takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, prema važećoj TT, u ukupnom iznosu od 21.500,00 dinara, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić