Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena BB je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i utvrdio da revizija tužene BB nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda odredbi ZPP pred drugostepenim sudom nakon otvaranja rasprave.

Prema utvrđenom činjenično stanju, tužilja je bivša supruga sada pok. GG bivšeg iz ... . Brak tužilje i pok. GG je trajao u periodu od 21.12.1958. do 14.03.1990. godine kada je razveden presudom Okružnog suda u Beogradu P 50/90. Tužena VV je ćerka tužilje i sada pok. GG. Tužena BB je druga supruga pok. GG sa kojim je zaključila brak dana 11.11.1990. godine i brak između njih je trajao do ...2018. godine kada je GG umro. U toku trajanja braka tužilje i pok. GG sagrađen je stambeni objekat na južnom delu parcele broj .. KO ... . Pokojni GG je za svog života sa tužiljom kao suprugom zaključio i ugovor o poklonu po kojem je tužilja dobila plac sa kućom u ... . Ugovor je zaključen u toku 1986. godine ali predmetna nepokretnost nema nikakve veze sa sada spornom nepokretnošću. Nakon razvoda braka tužilja je otišla da živi u ... . Tužena VV je otišla na studije u ... još za vreme trajanja braka tužilje sa GG i ostala da živi u ... . Sada u spornoj kući ne živi niko. Kada je napravljen objekat u objektu su živeli tužilja, pok. GG i njegova majka. Sporna kuća je započeta 1972. godine a završena 1975. godine. Majka pok. GG je povremeno živela i u Austriji i nije finansijski pomagala u izgradnji kuće jer je bila u lošim odnosima sa pok. GG. Nakon razvoda braka GG je prešao da živi u ... jer je od veterinarske stanice dobio stan. Nakon smrti, pok. GG su nasledile tužene. Pok. GG je sa svojom majkom zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju kao davalac izdržavanja gde je davalac izdržavanja i tužena BB. Ugovor je zaključen 1994. godine. U toku postupka obavljeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke na okolnost vrednosti spornog objekta i parcele pa je utvrđeno da je vrednost celog objekta sa nadstrešnicom, koja je dograđena nakon razvoda braka (u toku 1994. godine) 712.206,00 dinara. Tržišna vrednost građevinskog zemljišta iznosi 69.300,00 dinara a ukupna tržišna vrednost objekta i građevinskog zemljišta je 781.506,00 dinara. Dopunskim nalazom veštaka je utvrđeno da je vrednost objekta 2.802.350,40 dinara dok je vrednost dograđenog dela – verande 494.900,00 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje odbio, polazeći od činjenice da je pojam zajedničke imovine definisan odredbom člana 171. Porodičnog zakona da je to imovina koja je stečena u toku trajanja njihovog života, a da je članom 178. istog Zakona propisano da se deoba zajedničke imovine može vršiti za vreme trajanja braka i posle njihovog prestanka te da supružnici, ukoliko se ne dogovore o deobi shodno članu 175. PZ, mogu tražiti sudsku deobu. U ovom slučaju u toku 1994. godine tužilja je sa pok. GG zaključila ugovor o deobi po kojoj je tužilji pripala kuća u selu to je zaključio da je na takav način izvršena deoba zajedničke imovine između tužilje i pok. GG pa je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je, nakon otvaranja rasprave iz izvedenih dokaza, zaključio da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan. Pri tome, drugostepeni sud polazi od odredbe člana 171. Porodičnog zakona koji propisuje da supružnici koji su stekli radom imovinu u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Kako je veštačenjem utvrđeno da je vrednost sporne nepokretnosti 2.802.350,10 dinara a da je građevinska vrednost dograđenog dela – nadstrešnice 494.900,00 dinara, to je zaključio da je tužilja učestvovala u sticanju sporne nepokretnosti sa jednakim udelom sa pok. GG ali kako je vrednost dograđenog dela objekta koji je dograđen nakon razvoda braka, to je preračunavanjem opredelio udeo tužilje u sticanju zajedničke imovine u visini od 42,5% i u tom delu tužbeni zahtev usvojio dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio. Pri tome je zaključio da tužena BB nije dokazala da je pok. GG imao veći udeo u sticanju ove vrednosti u odnosu na tužilju.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva kao i u pogledu dosuđenog dela zahteva.

Prema članu 171. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Stavom 2. istog člana propisano je da supružnici mogu bračnim ugovorom drugačije urediti svoje imovinske odnose. Prema članu 180. stav 2. PZ predviđeno je da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. U ovom slučaju pravilno je zaključeno da iako je tužilja sa pok. GG zaključila ugovor o poklonu za nepokretnost – kuću koja se nalazi u selu ne može se zaključiti da je na takav način u celosti regulisan imovinskopravni režim bračnih drugova. U ugovoru o poklonu koji je zaključen 1986. godine, nigde se ne pominje sada sporna nepokretnost niti pak stoji posebna klauzula da su na takav način regulisali deobu kompletne zajedničke imovine. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da su tužilja i pok. GG podjednako učestvovali u sticanju zajedničke imovine uzimajući u obzir način na koji su zarađivali novac i ulagali u zajedničku imovinu. Tužena BB nije dokazala da je pok. GG učestvovao u većoj srazmeri za sticanje zajedničke imovine a nije ni dokazano da je majka pok. GG finansijski učestvovala u gradnji kuće što proizlazi iz ugovora o doživotnom izdržavanju koji je GG zaključio sa svojom majkom DD, gde je jasno navedeno da su kuću gradili davaoci izdržavanja a ne primalac izdržava DD, te da ona ugovorom ne raspolaže tom zgradom. Pravilno je zaključio drugostepeni sud da tužena BB nije dokazala da je prilikom gradnje spornog objekta korišćen materijal od starog objekta koji se nalazio na ovoj parceli.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Stoji činjenice da tužilja nije saslušana u svojstvu parnične stranke pred drugostepenim sudom zbog zdravstvenih razloga. Međutim, Zakon o parničnom postupku predviđa mogućnost saslušanja parničnih stranaka a to nije i obaveza ukoliko se spor može rešiti i ocenom drugih izvedenih dokaza. Stoga se neizvođenje dokaza saslušanjem tužilje pred drugostepenim sudom ne može smatrati bitnom povredom odredbi člana 231. ZPP. Tužilja je na drugi način dokazala svoje tvrdnje predlaganjem i izvođenjem drugih dokaza koji su potvrdili njene navode. Nije od značaja navod u članu 4. ugovora o doživotnom izdržavanju koji je pok. GG sa svojom suprugom BB zaključio sa svojom majkom, pok. DD, da je GG svojim sredstvima podigao sporni objekat jer izvedeni dokazi ukazuju da nepokretnost nije podignuta isključivim sredstvima GG i da ona predstavlja njegovu posebnu svojinu, a ovo iz razloga što je zaključenjem tog ugovora bio regulisan odnos između davaoca izdržavanja i primaoca izdržavanja. Odredbe tog ugovora ne mogu imati dejstvo u odnosu na tužilju kao lice koje nije učestvovalo u zaključenju naznačenog ugovora o doživotnom izdržavanju a izvedenim dokazima je nesumnjivo utvrđeno da je tužilja sa pok. GG učestvovala u sticanju sporne imovine.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je ista doneta u skladu sa pravilnom primenom odredbi člana 153. stav 1, člana 154. i člana 161. st. 1. i 2. ZPP.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković