Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23). Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, te način presuđenja i razloge nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, niti pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pitanje primene roka zastarelosti iz člana 377 Zakona o obligacionim odnosima dovoljno je raspravljeno u sudskoj praksi, pa nema potrebe ni za ujednačavanjem sudske prakse niti za novim tumačenjem prava. Naime, u odlukama revizijskog suda jasno je izražen stav da zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo, i ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO. Isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se i ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje. U svim ostalim slučajevima, primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. ZOO, koji su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju i primenili u skladu sa napred iznetim shvatanjem. Osim toga, bitne povrede odredaba parničnog postupka ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Tužioci su obični suparničari, pa je za ocenu dozvoljenosti revizije merodavna vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na svakog tužioca ponaosob.

Tužbu sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete tužioci su podneli 12.04.2019. godine. Podneskom od 24.03.2023. godine, preinačili su tužbu, tako što su tužioci BB i VV, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti oca, od tužene potraživali iznos od po 1.900.000,00 dinara, a tužilja AA, po istom osnovu iznos od 1.600.000,00 dinara.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora svakog tužioca ponaosob u pobijanom delu ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković