Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 960/18 od 29.03.2018. godine utvrđeno je da je tužiocu u postupku koji se vodi kod Privrednog suda u Leskovcu u predmetu St 9/2010 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo stečajnom sudiji u postupku stečaja da preduzme sve neophodne mere i radnje u cilju unovčenja imovine stečajnog dužnika. Prema obrazloženju navedenog rešenja stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „15. maj - Eksportteks“ Lebane otvoren je rešenjem tog suda St 9/2010 od 29.04.2009. godine i imenovan je stečajni upravnik koji je preduzimao radnje vezane za prodaju imovine i obračun kamate u skladu sa odlukom Ustavnog suda. Zaključak o imovini stečajnog dužnika donet je 02.10.2009. godine i izvršen je preračun kamate u skladu sa odlukom Ustavnog suda, a deo imovine prodat 28.09.2010. godine pri četvrtom pokušau prodaje. Prema izveštaju Privrednog suda u Leskovcu St 9/2010 od 12.03.2020. godine, tužiočevo potraživanje je priznato u ukupnom iznosu od 8.655.881,91 dinara. Sporno potraživanje tužioca kao vlasnika radnje „Frigo Lebane“ potiče iz poslovnog odnosa sa stečajnim dužnikom i presude su donete u periodu pre pokretanja stečajnog postupka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u traženom iznosu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku jer nije iskoristila sva zakonska ovlašćenja koja su joj stajala na raspolaganju radi namirenja potraživanja u stečajnom postupku i nije dokazala da je šteta nastala isključivo krivicom tužioca ili trećeg lica, pa je primenom člana 22. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 155, 172. i 277. Zakona o obligacionim odnosima i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava osnovnih sloboda i člana 1. stav 1. Protokola uz istu, usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud, preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno kada je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku DP „15. maj - Eksportteks“ Lebane u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu St 9/2010 od 29.04.2009. godine jer se radi o komercijalnom potraživanju tužioca koji nije dokazao da je stečajni dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava iz kojih bi se tužilac mogao naplatiti da se sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje, odnosno nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i rada organa tužene.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost drugostepene presude i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije, primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilac stekao pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da mu nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene u konkretnom slučaju je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, tužilac u toku ovog parničnog postupka nije dokazao, na osnovu člana 231. ZPP, da bi novčani iznos dobijen prodajom stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja, u smislu člana 54. Zakona o stečaju i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za koje odgovara tužena, izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku. Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju. Prema tome, u konkretnom slučaju nije ostvaren uslov za odgovornost Republike Srbije jer se odluke donete protiv društvenih preduzeća po osnovu potraživanja iz radnih odnosa ne mogu izjednačiti sa odlukama protiv društvenih-državnih preduzeća donetih po osnovu potraživanja koja su proistekla iz komercijalnog odnosa. Okolnost što tužilac svoje priznato potraživanje prema takvom preduzeću nad kojim je pokrenut postupak stečaja nije namirio ne može se staviti na teret tuženoj, jer tužilac u smislu član 231. ZPP, nije dokazao da je mogao da se naplati iz novčanog iznosa dobijenog prodajom pokretnih i nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, te da bi taj iznos bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja i da je izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za čije postupanje odgovara tužena.

Suprotno navodima revizije kojima se ukazuje da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužioca na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, te da se odgovornost Republike Srbije zasniva na nesprovođenju sudskih odluka i prema nalaženju ovog suda Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilac ima potraživanje koje proističe iz komercijalnog odnosa sa DP „15. maj - Eksportteks“ Lebane, a Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković