U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca DOO „Nikom“ sa sedištem u Kragujevcu, čiji je punomoćnik Jadranka Marjanović, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Branko Vujović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6236/20 od 19.11.2020. godine, u sednici održanoj 15.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6236/20 od 19.11.2020. godine, tako što se odbija kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Obrenovcu P 306/18 od 09.04.2019. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Obrenovcu P 306/18 od 09.04.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da isplati tužiocu 993.551,08 dinara, u pojedinačno navedenim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos od dospeća do isplate, na ime duga. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužiocu 160.587,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6236/20 od 19.11.2020. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Obrenovcu P 306/18 od 09.04.2019. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 109.700,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408.u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 .... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je direktor, vlasnik i osnivač Preduzeća „BB“ d.o.o. Obrenovac koje je sa tužiocem DOO „Nikom“ Kragujevac, zaključilo Ugovor o kupoprodaji robe dana 02.11.2012. godine. Tužilac u svojstvu prodavca, obavezao se da kupcu isporuči robu iz svog asortimana prema njegovoj specifikaciji, po cenama iz aktuelnog cenovnika prodavca (tačka 1. Ugovora). Ugovor o kupoprodaji sadrži odeljak pod naslovom „Nastanak dužničko-poverilačkog odnosa, uslovi i način plaćanja“, u kome je pod 5. ugovoreno da za neizmirene obaveze kupca u valutnom roku direktor, osnivač odnosno vlasnik odgovara svojom ličnom imovinom. Ugovor o kupoprodaji je zaključen u pisanoj formi, potpisan od strane zakonskih zastupnika oba pravna lica i snabdeven njihovim pečatom. Za isporučenu robu, tužilac je izdao ukupno sedam računa - otpremnica preduzeću „BB“ DOO iz Obrenovca, u vrednosti od 993.551,08 dinara. S obzirom da kupoprodajna cena u tom iznosu nije isplaćena prodavcu, za isporučenu robu postoji dug preduzeća.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu plati dugovani iznos od 993.551,08 dinara, u pojedinačno navedenim mesečnim iznosima po svakoj otpremnici, sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća do isplate, primenom člana 997., 998. u vezi člana 99. Zakona o obligacionim odnosima, budući da to nije učinio glavni dužnik – preduzeće. Prema razlozima presude, tuženi odgovara tužiocu kao jemac platac za nastalu obavezu solidarno sa glavnim dužnikom, s obzirom da Ugovor o kupoprodaji od 02.11.2012. godine u tač. 5. st. 2. sadrži ugovor o jemstvu, potpisan od strane tuženog, tako da je tužilac bio vlasan da se direktno obrati jemcu, s obzirom da se radi o obavezi nastaloj iz ugovora u privredi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je za punovažnost ugovora o jemstvu potrebno da se jemac posebnim ugovorom, zaključenim sa glavnim dužnikom u pismenoj formi, obaveže da ispuni punovažnu i dospelu obavezu dužnika ako to ovaj ne učini (čl. 998. ZOO), pa kako ugovor o jemstvu između tužioca kao poverioca i tuženog kao jemca za ispunjenje obaveze preduzeća čiji je osnivač i vlasnik, nije zaključen u pisanoj formi, to tuženi kao fizičko lice nije u obavezi da plati tužiocu dugovani iznos, u situaciji kada to nije učinio glavni dužnik.

Osnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 997. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o jemstvu jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini. Članom 998. istog zakona propisano je da ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno. Članom 1004. stav 1. istog zakona propisano je da se od jemca može zahtevati ispunjenje obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni u roku određenom u pismenom pozivu (supsidijerno jemstvo), stavom 2. da poverilac može tražiti ispunjenje od jemca iako je pre toga pozvao glavnog dužnika na ispunjenje obaveze, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njegovo ispunjenje ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj, stavom 3. da ako se jemac obavezao kao jemac platac odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo), dok je stavom 4. propisano da jemac za obavezu nastalu iz ugovora u privredi odgovara kao jemac platac, ako nije šta drugo ugovoreno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi je u obavezi da tužiocu isplati dug iz ugovora o kupoprodaji, u pojedinačnim mesečnim iznosima po svakoj fakturi – računu za isporučenu robu, na osnovu člana 997. , 998. i 1004. st. 3. i 4. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, između tužioca i preduzeća čiji je osnivač i vlasnik tuženi, zaključen je ugovor o kuporodaji u privredi, iz koga je nastala obaveza (odgovornost) tuženog kao jemca platca, budući da ugovor sadrži pisanu izjavu tuženog o jemčenju za obaveze firme kao glavnog dužnika i da je ta obaveza punovažna i dospela. Izjava o jemstvu je data u propisanoj formi, potpisana je od strane tuženog, tako da za obaveze iz ugovora tuženi odgovara solidarno sa glavnim dužnikom. Shodno navedenom, drugostepena presuda je preinačena, tako što je žalba tuženog odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda prvostepenog suda.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je s obzirom na uspeh u postupku po reviziji, primenom člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. st.1. i 154. ZPP. Tužiocu je dosuđen iznos od 22.500,00 dinara, na ime sastava revizije prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br 121/12, 99/20, 37/21), dok mu troškovi takse na reviziju nisu dosuđeni, jer ih nije opredelio po vrsti i visini i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić