Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – stava prvog izreke, tužilac je blagovremeo izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, iz razloga propisanih odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. navedenog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u intresu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse, kao ni za novim tumačenjem prava, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite i razloge za odbijanje tužbenog zahteva. Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je poništaj Odluke Komisije za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena pri Privrednoj komori Srbije. Nižestepenim odlukama odbijen je tužbeni zahtev primenom odredbi člana 7, 57 - 64. Zakona o arbitraži („Službeni glasnik RS“ br. 46/2006) kojima je regulisana uloga suda i postupak poništaja arbitražne odluke u sudskom postupku, sa konkretno navedenim razlozima iz kojih se može usvojiti tužbeni zahtev (član 58.), za koje je utvrđeno da nisu ispinjeni, a u vezi članova 7, 22, 23 i 24. Pravilnika o postupanju za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena („Službeni glasnik RS“ br. 31/2011....67/2014), koji akt uređuje pravila postupka za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnog internet domena, pred specijalizovanim stalnim telom formiranim pri Privrednoj komori Srbije. Spornim pravnim pitanjima postavljenim u reviziji u pogledu primene Zakona o žigovima i ustavnih odredbi kojima se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava (član 58. Ustava RS) i uređuju osnovna načela ekonomskog uređenja (član 82. Ustava RS), kroz ukazivanje da su dejstva odluke arbitraže u suprotnosti sa javnim poretkom Republike, revident u suštini traži da se ponovo ispita pravilnost donete arbitražne odluke u meritumu, što nije dopušteno u postupku sudske kontrole prema odredbama člana 7. i 58. Zakona o arbitraži, s obzirom da domaća arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke (član 64. navedenog Zakona). Po stanovištu revizijskog suda, u konkretnom slučaju nema mesta dozvoljenosti posebne revizije ni radi ujednačavanja sudske prakse jer uz reviziju nisu priložene pravnosnažne sudske odluke koje dokazuju različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao što je konkretna i suprotnom presuđenju sudova o istom zahtevu. Rešenje Saveznog suda Gzs 20/96 od 31.10.1996. godine, na koje se revident poziva, a kojim je usvojen zahtev Saveznog državnog tužioca za zaštitu zakonitosti i ukinute nižestepene presude, ne predstavlja pravnosnažnu sudsku odluku niti se u tom predmetu radi o istoj situaciji kao u konkretnom sporu. Takođe, pozivanje na relativno neregulisanu oblast internet domena i skromnu domaću praksu u utvrđivanju statusa „opštepoznatog znaka“ ili „čuvenog žiga“, kao i nedoslednost i proizvoljnost u arbitražnim odlukama, sa pozivanjem na dve odluke arbitražne Komisije, ne može predstavljati razlog za postojanje potrebe ujednačavanja sudske prakse. Imajući ovo u vidu, ali i da odluka osnovanosti zahteva sa ovakvim tužbenim zathevom zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku i na kome je sudska odluka zasnovana, proizilazi da u konketnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i člana 61. Zakona o arbitraži („Službeni glasnik RS“ br. 46/2006), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Označena vrednost predmeta spora od 400.000,00 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe 09.12.2015. godine, kao i na dan preinačenja tužbe 19.02.2016. godine, pa je revizija tužioca nedozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka iz stava trećeg izreke rešenja doneta je primenom člana 154. stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP, jer troškovi podnošenja odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove potrebne za vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić