Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su dostavili odgovor na reviziju, zahtevajući troškove revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11… 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i člana 126. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“, br. 83/2014... 12/2016), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u štampanom izdanju dnevnih novina „Blic“ od ...2021. godine, čiji su tuženi osnivač, glavni i odgovorni urednik i novinar, autor teksta, objavljen je tekst pod naslovom „Dok ... ... ... da li je moguće?“, „Niko nije nadležan za kontrolu rada AA ...?!“ i spornim podnaslovom „Ako bi sutra AA bio pušten da se brani sa slobode, niko, po svemu sudeći, neće moći da mu zabrani da nastavi da promoviše ... „...““, koji tekst prati fotografija tužioca. U tekstu se govori o načinu rada tužioca sa decom u njegovoj ... i o tome da mu niko neće stati na put da nastavi da govori deci da su „gluperde“, „lenji“ ili „debeli“, te s tim u vezi tekst dalje obrađuje pitanje ko je nadležan da kontroliše rad privatnih ustanova koje se bave obrazovanjem ili vaspitanjem dece a registrovane su za potpuno drugu delatnost. Konkretno, rad škole ... AA (tužioca), koja je više od 15 godina prijavljena kao ... kuća, radi sa decom, a tim povodom su kontaktirani državni organi – Inspektorat za rad, Poreska uprava, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo omladine i sporta, Sekretarijat za obrazovanje i dečiju zaštitu pri Upravi Grada Beograda i Ministarstvo privrede i trgovine. Članak je objavljen nakon što je tužiocu određen pritvor zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo protiv više oštećenih devojaka, njegovih bivših učenica, među kojima su .... GG i DD, koje su inače, u svojim javnim svedočenjima, iznosile brojne podatke o načinu i metodima rada tužioca, a o svojim iskustvima o njegovom metodu rada pričali su i drugi javni delatnici, polaznici ovog studija. Tužilac smatra da su tuženi, ovakvim izveštavanjem, povredili pretpostavku nevinosti, njegovu čast i ugled i da su mu naneli psihički bol postupajući suprotno obavezi novinarske pažnje, kako objavljenim tekstom, tako i fotografijom tužioca koja je objaavljena bez njegovog pristanka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca, kako za naknadu nematerijalne štete tako i za objavljivanje odluke, odbili, primenom odredbe člana 9, 79. stav 1. i 2, 82, 112, 113. i 114. Zakona javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“, br. 82/2014... 12/2016) nalazeći da se predmetni tekst bavi temom od šireg društvenog interesa u pogledu nadležnosti za kontrolu privatnih ustanove koje se bave obrazovanjem i vaspitanjem dece, a registrovane su za potpuno drugu delatnost. Po mišljenju nižestepenih sudova, posmatran u kontekstu u kom je objavljen, sporni podnaslov predstavlja vrednosni sud koji ne podleže dokazivanju i koji je, kao takav, zaštićen pravom na slobodno iznošenje mišljenja u smislu odredbe člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljuskih prava i osnovnih sloboda. Nižestepeni sudovi obrazlažu da je tužilac svojim specifičnim načinom rada sa decom-polaznicima studija „...“, privukao pažnju javnosti i na taj način dao povod za objavljivanje predmetnih činjeničnih i vrednosnih sudova, pri čemu je, po njihovom mišljenju, novinar postupao u skladu sa dužnom novinarskom pažnjom, jer izneti vrednosni sud ima za polaznu osnovu istinite činjenice koje daju dovoljno osnova za formiranje takvog suda. Što se tiče fotografije tužioca koja je objaavljena uz sporni podnaslov, nižestepeni sudovi nalaze da u konkretnom slučaju postoji interes javnosti koji preteže u odnosu na interes tužioca da spreči objavljivanje svoje fotografije, te da nije bio potreban pristanak tužioca za objavljivanje zapisa njegovo lika u smislu odredbe člana 82. stav 1. tačka 3. Zakona o javnom informisanju i medijima, imajući u vidu postojanje optužbi da je izvršio krivično delo silovanje i nedozvoljene polne radnje prema više polaznica, što je dovelo i do velikog uznemirenja javnosti tim povodom.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Informisanje o pitanjima od interesa za javnost propisano je u odredbi člana 5. Zakonom o javnom informisanju i medijima („Sl. glasnik RS“ br. 83/2014... 12/2016) tako što se putem medija objavljuju informacije, ideje i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, bez obzira na način na koji su pribavljene informacije, u skladu sa odredbama ovog zakona (stav 1). Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju (stav 2). Obaveza novinarske pažnje propisana je u odredbi člana 9. istog Zakona, tako što su urednik i novinar dužni da s pažnjom primerenom okolnostima pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. Privatan život i lični zapis propisani su u odredbi člana 80. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, tako što se informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i sl.), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i sl.) i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski, digitalni i sl.), ne može objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice. Kad nije potreban pristanak za objavljivanje propisano je u odredbi člana 82. istog Zakona, tako što se informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis može izuzetno objaviti bez pristanka lica iz čl. 80. i 81. ovog Zakona, ako u konkretnom slučaju interes javnosti da se upozna sa informacijom, odnosno zapisom preteže u odnosu na interes da se spreči objavljivanje (stav 1). Smatra se da interes javnosti iz stava 1. ovog člana preteže u odnosu na interes da se spreči objavljivanje informacije iz privatnog života, odnosno ličnog zapisa lica, naročito, između ostalog pod tačkom 2) ako se informacija, odnosno zapis lika, odnosi na ličnost, pojavu ili događaj od interesa za javnost, posebno ako se odnosi na nosioca javne ili političke funkcije, a objavljivanje informacije je u interesu nacionalne bezbednosti, javne sigurnosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja ili morala, ili zaštite prava i sloboda drugih, kao i pod tačkom 3) ako je lice svojim javnim izjavama, odnosno ponašanjem u privatnom, porodičnom ili profesionalnom životu privuklo pažnju javnosti i na taj način dalo povoda za objavljivanje informacije, odnosno zapisa. Pretpostavka nevinosti je propisana u odredbi člana 73. Zakona o javnom informisanju i medijima, tako što se u cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda, niko u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda.

U konkretnom slučaju, predmetni tekst i tužiočeva fotografija su u dnevnim novinama „Blic“ od ...2021. godine, objavljeni nakon što je tužiocu određen pritvor zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivična dela protiv više oštećenih devojaka, njegovih bivših učenika, koje su u svojim javnim svedočenjima iznele brojne podatke o načinu i metodima rada tužioca u njegovom studiju koji je prijavljen kao ... kuća „...“. Tema teksta je pitanje nadležnosti institucija za kontrolu rada privatnih ustanova koje se bave obrazovanjem ili vaspitanjem dece, a registrovane su za drugu delatnost.

Mediji imaju ključnu ulogu zaštitnika javnosti i zbog toga mešanje u njihovu slobodu izražavanja može biti opravdano samo gorućom društvenom potrebom kada je to neophodno u demokratskom društvu, što ovde nije slučaj. Zaključak novinara u predmetnom tekstu da „Ako bi sutra AA bio pušten da se brani sa slobode, niko, po svemu sudeći, neće moći da mu zabrani da nastavi da promoviše ... u svojoj ... „...““, predstavlja vrednosni sud novinara, a ne činjenicu. Činjenični iskazi tiču se događaja, svojstva, stanja i drugih okolnosti koje se registruju čulima i utvrđuju dokazima. Suprotno tome, vrednosti sud je produkt misaonog procesa i predstavlja lični stav koji ne podleže dokazivanju, usled čega se ne može reći da li je istinit ili nije. Kada novinar postupa sa zakonitim ciljem obaveštavanja javnosti o pitanju za koje postoji opšti interes, a učinjen je razuman napor da se utvrde činjenice, novinar nije odgovoran čak iako bi se naknadno ispostavilo da ono u šta je imao razloga da veruje da je tačno, je netačno. Bitno je da je postojalo dovoljno činjenica za izraženi vrednosni sud, što ovde jeste slučaj. Pravu novinara na slobodu izražavanja, u smislu odredbe člana 10. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, suprotstavljeno je pravo tužioca na čast i ugled, koje predstavlja ograničenje tog prava, u smislu stava 2. te odredbe Konvencije. Među pravima koja štiti Evropska konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nema formalne hijerarhije. Međutim, pravo na slobodu izražavanja ima dominantan značaj kao ključni temelj demokratije važan za zaštitu svih drugih konvencijskih prava. Idealno bi bilo kada bi sva ljudska prava mogla da se ostvare. Pošto to uglavnom nije slučaj, u situaciji kada u sukobu, što je ovde slučaj, u odluci Evropskog suda za ljudska prava Van Hannover protiv Nemačke (prestavka broj 59320/00), uspostavljeni su kriterijumi za odlučivanje o tome koje pravo ima prevagu. To su sledeći kriterijumi: 1. da li informacija doprinosi raspravi koja je od opšteg interesa; 2. koliko je poznata osoba o kojoj se radi odnosno kakva je njena reputacija; 3. prethodno ponašanje te osobe; 4. sadržaj, oblik i posledica objavljivanja; 5. okolnosti pod kojima je informacija pribavljena.

Predmetni tekst doprinosi raspravi od opšteg interesa, što znači da postoji opravdani interes javnosti da sazna informacije objavljene u njemu. Tužilac je poznata osoba čiji su studio dugi niz godina pohađale brojne generacije među kojima su i mnoge javne ličnosti. Svojim ponašanjem u profesionalnom životu tužilac je privukao pažnju javnosti i dao povod za objavljivanje zapisa njegovog lika (fotografije) zbog čega nije bio potreban njegov pristanak za objavljivanje u smislu odredbe člana 82. stav 2. tačke 2. i 3. Zakona o javnom informisanju i medijima.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu je objavljivanjem predmetnog teksta povređena pretpostavka nevinosti, imajući u vidu da je u dnevnim novinama „Blic“ svakodnevno dobijao epitete potput „seksualni predator“, „napasnik“, „pedofil“, te da se takvim izveštavanjem javnosti ne ostavlja mogućnost da sami zaključe i stvore mišljenje da li je tužilac uradio ili nije uradio ono što mu se stavlja na teret, iako se u vreme kada je tekst objavljen, protiv tužioca vodila samo istraga. Suprotno tim navodima revizije tužioca, u predmetnom tekstu on nije označen učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglašen krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda na način na koji bi bila povređena pretpostavka nevinosti suprotno posebnim pravima i obavezama u javnom informisanju propisanom u odredbi člana 73. Zakona o javnom informisanju i medijima. Ukazivanje u reviziji na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje je bez uticaja na odlučivanje imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Pošto tužilac u reviziji neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse, tuženima nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković