Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove postupka po reviziji je tražila opredeljeno.

Tužena je sudu dostavila odgovor na reviziju tužilje. Troškove postupka po reviziji je tražila opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, u svojstvu davaoca izdržavanja, zaključila sa sada pokojnom VV iz ..., u svojstvu primaoca izdržavanja, ugovor o doživotnom izdržavanju dana 14.06.1996. godine, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem 3R .../... . Tim ugovorom, tužilja se obavezala da svakodnevno brine o primaocu izdržavanja, da je neguje u slučaju bolesti, nabavlja joj životne namirnice, po potrebi lekove, da je sahrani o svom trošku, a primalac izdržavanja da, u naknadu za te usluge, tužilji prenese svojinu za garsonjeri broj ..., površine 24 m2 koja se nalazi u stambenoj zgradi broj ... u ..., u ... . Zajednica života, tim ugovorom, nije ugorena, a ugovorne strane su živele u različitim mestima. Primalac izdržavanja, pokojna VV je, dana 16.02.2005. godine, podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu u parnici P 918/05 radi raskida navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenog sa tužiljom, zbog neizvršavanja obaveza davaoca izdržavanja, a ta parnica je u prekidu, imajući u vidu da je pokojna VV preminula dana 29.08.2008. godine. Tužena se o pokojnoj VV starala počev od 2004. godine, pošto su bile komšinice jer stanuju u istoj zgradi, pa je pokojna VV, kao primalac izdržavanja, sa tuženom i njenim suprugom GG u svojstvu davalaca izdržavanja, zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem 3R .../... dana 19.02.2008. godine, a koji za predmet ima isti, ovde predmetni, stan. Tužena je u državini predmetnog stana počev od 2004. godine, kada je počela da se brine o pokojnoj VV, pa joj je ona predala ključeve stana. Tužena je znala da je pokojna VV, prethodno zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiljom, a znala je i da je pokojna VV podnela tužbu sudu radi raskida tog ugovora.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud, kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je ona tražila da sud tuženu obaveže da se iseli, sa svim licima i stvarima, iz predmetnog stana i da ga, slobodnog od lica i stvari, preda tužilji u državinu, kao neosnovan.

Odredbom člana 41. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi.

U konkretnom slučaju, parnične stranke imaju isti osnov sticanja predmetnog stana, dvostrano teretne ugovore o doživotnom izdržavanju. Kako tužena, pored pravnog osnova za sticanje prava vlasništva ima i zakonitu i savesnu državinu predmetnog stana, sledi da je ona jača u pravu, pa je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Neosnovani su navodi revizije tužilje da tužena nije mogla da stekne bilo kakva prava na predmetnom stanu imajući u vidu da je pokojna VV tim stanom već raspolagala prethodno zaključenim ugovorom o doživotnom izdržavanju sa tužiljom. Suprotno navodima revizije tužilje, ona je u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa pokojnom VV, stekla obligaciono pravo, pošto je prenos svojine na stanu u vlasništvu primaoca izdržavanja odložen do trenutka primaočeve smrti. To znači da je pokojna VV, kao vlasnik predmetnog stana, imala pravo da njime raspolaže, što je ona i učinila zaključenjem drugog ugovora o doživotnom izdržavanju sa tuženom. U toj situaciji Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa je, gore citiranom odredbom, propisano jače pravo na posed, odnosno da prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi, a to je tužena.

Navodima revizije tužilje o tome da ona nije skrivila razloge za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, već da je pokojna VV jednostrano odbila da prima izdržavanje, te da nisu ispunjeni zakonski uslovi za raskid ugovora koji je ona zaključila sa pokojnom VV, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Predmet ove parnice nije raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, niti je pobijana presuda zasnovana na toj činjenici, nego je zasnovana na jačem pravu na posed savesnog sticaoca kome je nepokretnost predata u državinu.

Neosnovani su navodi revizije da je tužena nesavesna, jer je znala da je primalac izdržavanja prethodno zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiljom. Suprotno tome, to što je tužena znala za postojanje tog ugovora, nije dokaz njene nesavesnosti, pošto je ona takođe znala da je pokojna VV podnela tužbu sudu za raskid tog ugovora, imajući u vidu da ju je, počev od 2004. godine izdržavala tužena i njen suprug, kada je tužilja prestala da to čini. Tužena državinu predmetnog stana nije stekla zloupotrebom poverenja nego tako što joj je ključeve predmetnog stana dobrovoljno predala njegova vlasnica Zbog toga, tužilja neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi postupka po reviziji tužilje nisu priznati, jer ona u tom postupku nije uspela, pa joj ne pripada pravo na naknadu troškova, shodno odredbi člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, dok tuženoj ti troškovi nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. stav 1. istog Zakona.

Na osnovu tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo u smislu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić