Blagovremenom i dozvoljenom revizijom u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ 55/14) tužena pobija drugostepenu presudu u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocima naknadi troškove postupka, a zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju i predložili odbijanje iste kao neosnovane. Troškove revizijskog postupka nisu tražili ni opredelili.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužene osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano revident ukazuje da zastupniku tužene nije dostavljen nalaz i mišljenje veštaka i poziv za glavnu raspravu za 13.06.2014. godine, jer iz dostavnice u spisima proizilazi uredna dostava nalaza veštaka i poziva koji su punomoćniku tužene uručeni uredno 19.05.2014. godine. Međutim, osnovan je revizijski navod da je drugostepena presuda u pobijanom delu zahvaćena relativno bitnom povredom iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, te da se primena materijalnog prava ne može ispitati jer nisu utvrđene sve relevantne činjenice za odlučivanje o tužbenom zahtevu.

U toku prvostepenog postupka utvrđeno je da su tužioci sa grupom drugih lica krajem jula i u avgustu 1995. godine nakon pada Žepe i Srebrenice, prešli preko Drine u Srbiju, te da ih je vojska tadašnje SRJ smestila u prihvatni centar o čemu su bile obaveštene sve relevantne međunarodne organizacije. Centar se sastojao od ranije izgrađenih radničkih baraka GP P., a troškove boravka prvobitno su snosili organi SRJ, a kasnije međunarodni komitet Crvenog krsta i Visoki komeserijat za izbeglice. Tužioci su boravili u centru od 02.08.1995. godine do 06.12.1995. godine odnosno 29.01.1996. godine. Kako su sva izbegla lica stigla u fizički lošem stanju bili su angažovani zdravstveni radnici DZ Užice na pružanju medicinske pomoći i brige, koji na telima izbeglih lica nisu viđali modrice ni druge povrede. Tužioci su kao i sva druga izbegla lica spavali u zajedničkim sobama, dobijali su tri obroka, a u okviru centra postojale su menjačnice i prodavnica u kojoj se mogla kupiti hrana. Centar je obezbeđivao određeni broj pripadnika policije, koji su posedovali uobičajeno naoružanje. Bio je obezbeđen i nesmetan pristup predstavnicima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i Visokog komeserijata za izbeglice i predstavnika Vlada Evropskih država. U ovom prihvatilištu boravilo je 533 izbeglih lica koji su predati Visokom komeserijatu za izbeglice radi preseljenja u treće zemlje ili povratka u BiH, tako da je prvotužilac 29.01.1996. godine bio preseljen u Francusku, a drugotužilac 06.12.1995. godine u Irsku.

Kod ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je zaključio da tužioci nisu bili izloženi fizičkoj i psihičkoj torturi, izgladnjivani i izloženi krajnje nehumanim uslovima za život, naročito imajući u vidu stotine hiljada izbeglica i ceo narod u Srbiji koji je u to vreme jako teško živeo. Prvostepeni sud nije prihvatio kao istinite navode tužioca da su bili izloženi vređanju i ponižavanju na nacionalnoj osnovi od pripadnika policije i vojske, zbog čega je odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti. Odbio je zahteve tužilaca i za ostale vidove štete (bol, strah i umanjenje OŽA), jer nije poklonio veru njihovim tvrdnjama da su zbog fizičke torture trpeli velike bolove i strah, kao ni tvrdnju da zdravstveni problemi koji su kod tužilaca tokom godina nastupili jesu posledica njihovog boravka u prihvatnom centru u Srbiji tokom 1995. godine.

Po žalbi tužilaca drugostepeni sud je otvorio raspravu, pročitao dokaze priložene u prvostepenom postupku, iskaze parničnih stranaka i svedoka i kao nov dokaz nalaz i mišljenje sudskog veštaka neuropsihijatra, obzirom da prvostepeni sud nije u celini postupio u skladu sa prethodnim nalogom drugostepenog suda i nije izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra, te je utvrdio da su tužioci sve vreme boravka u prihvatnom centru trpeli strah visokog inteziteta i to strah za život i strah od psihofizičke torture svakodnevno. Nakon izlaska iz centra, tužioci su oboleli od PTSP, psihofizičkog poremećaja nastalog kao posledica psihofizičkog zlostavljanja u prihvatnom centru. Hroničani PTSP kod tužioca E.B., depresija i trajne promene ličnosti utvrđeni su 28.11.2006. godine u Kliničkom centru Sarajevo, a za tužioca DŽ.M. 28.04.2006. godine u Domu zdravlja Kantona Sarajevo, što je kasnije potvrđeno i u Kliničkom centru u Sarajevu. Hronični PTSP i trajne promene ličnosti umanjili su opštuživotnu aktivnost kod tužilaca za po 15%.

Kod ovako utvrđenih činjenica, naročito ceneći iskaze tužilaca, svedoka Ć.D., koji je takođe bio smešten u ovom centru, zatim izveštaj Delegacije Vlade Bosne i Hercegovine, drugostepeni sud je zaključio da su tužioci nesumljivo preživeli torturu, čija posledica je hronični PTSP depresija i trajne promene ličnosti nakon katastrofičnog iskustva u prihvatnom centru. Obzirom da je hronični PTSP utvrđen 28.04.2006. godine odnosno 28.11.2006. godine, te da je tužba podneta 23.11.2007. godine, drugostepeni sud je odbio prigovor zastarelosti istaknut od strane tužene, preinačio prvostepenu presudu i tužiocima na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti dosudio iznos od po 300.000,00 dinara.

Međutim, osnovan je revizijski navod da u konkretnom slučaju drugostepeni sud nije postupio po odredbi člana 8. ZPP, kojom je propisano da sud odlučuje po svom uverenju, ali na osnovu savesne i brižnjive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Ovo sa razloga što je drugostepeni sud svoje odlučivanje zasnovao na iskazima tužilaca, svedoka Ć.D. i izveštaja Delegacije Vlade Bosne i Hercegovine, dok iskazi drugih saslušanih svedoka nisu cenjeni, kao ni potvrde Međunarodnog komiteta Crvenog krsta da su tužioci redovno posećivani od delegata Međunarodnog Crvenog krsta u prihvatnom centru u Š. počev od 18.08.1995. godine pa do preseljenja u treću zemlju, te da u tim izveštajima nema konstatacija o sprovođenju torture. Izveštaj Delegacije Vlade Bosne i Hercegovine na kome drugostepeni sud zasniva svoje utvrđenje o postojanju torture, a koji je osporen od strane tužene i tokom prvostepenog postupka sačinjen je 09.04.1996. godine, odnosno preko dva odnosno preko četiri meseca po odlasku tužilaca iz prihvatnog centra.

Drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke kao činjenično stanje utvrđuje hronologiju kretanja i smeštaja tužilaca, zatim navodi tvrdnje tužilaca i sadržaj izveštaja Delegacije Vlade BiH, te sadržaj nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra i zaključuje da su tužioci pretrpeli težak oblik zlostavljanja i nečovečnog postupanja prilikom boravka u centru u B. p., pri čemu u svojoj odluci ne navodi kojim su to oblicima mučenja bili izloženi tužioci i koje su to radnje koje se mogu okvalifikovati kao nečovečno postupanje, odnosno zlostavljanje budući da su tužioci naveli mnoge radnje fizičkog i psihičkog maltretiranja, kao i loše smeštajne uslove, pa je i dalje ostalo nerazjašnjeno da li su ili ne tužioci bili izloženi zlostavljanju i nečovečnom postupanju, te da li je takvo ponašanje na njih ostavilo štetne posledice.

Tužioci zahtev za naknadu štete zasnivaju na uzročno posredičnoj vezi između preživljene torture tokom boravka u prihvatnom centru i nastalih posledica koje se manifestuju kao postraumatski stresni poremećaj. Pravni osnov potraživanja zasnivaju na članu 25. i 35. Ustava Republike Srbije i članovima 172. i 200. ZOO, kao i Međunarodnih ugovora, Kodeksa, konvencija i deklaracija koje regulišu zabrane mučenja, torture, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja. Drugostepeni sud tu uzročno posledičnu vezu i stanje psihičkog zdravlja tužilaca utvrđuje putem nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra koji je svoj nalaz dao uvidom u sudske spise i medicinsku dokumentaciju tužilaca, bez izvršenog pregleda tužilaca. Iz izjava tužilaca proizilazi da su odlaskom posredstvom UNHCRA u Francusku, odnosno Irsku, isti pregledani u tim zemljama, pri čemu te dokumentacije o pregledima nema u spisima, niti ima dokumentacije da su se tužioci pre 2006. godine obraćali nadležnim medicinskim ustanovama sa simptomima koji bi ukazivali na PTSP sindrom, koji se simptomi po pravilu javljaju u roku od nekoliko meseci nakon traumatičnog događaja, a samo u retkim slučajevima ispoljavaju se tek posle nekoliko godina, pri čemu je u konkretnom slučaju prošlo više od 10 godina, od kada su tužioci napustili prihvatni centar, do konstatacije hroničnog postraumatskog stresnog poremećaja. Stoga se primena materijalnog prava u konkretnom slučaju sa sigurnošću ne može ispitati.

U ponovnom postupku Apelacioni sud u Beogradu, će postupajući po primedbama iz ovog rešenja, ceniti sve izvedene dokaze, a po potrebi izvesti nove dokaze, te utvrditi da li su i kojim oblicima torture, mučenja ili nečovečnog postupanja tužioci bili izloženi, te da li je i u kom obliku to ostavilo štetne posledice koje opravdavaju dosuđivanje naknade za duševne bolove zbog umanjenje životne aktivnosti od 15% zbog posledica izazvanih postraumatskim stresnim poremećajem. Da bi se utvrdila uzročna veza između traumatskog događaja i posttraumatskog stresnog poremećaja treba utvrditi kada je taj poremećaj nastao, da li je lečen, te da li je i pored toga izazvao umanjenu životnu aktivnost, u čemu se ista sastoji i koje će to aktivnosti tužioci ubuduće tegobno obavljati. Povodom svih ovih činjenica, sud će primenom člana 228. ZPP, zahtevati od parničnih stranaka da iznesu dokazne predloge ili će u nedostatku istih odluku doneti primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP.

Na osnovu izloženog i člana 415. i 416. stav 2. i 3. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

                                                                                                                         Predsednik veća-sudija,

                                                                                                                         Branislava Apostolović,s.r.