Polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, utvrđenog tumačenjem sadržine sporazuma od 15.12.2015. godine i ocenom iskaza saslušanih stranaka i svedoka, kao i stanovišta da nije pravno dopušten ugovor kojim se vrši odricanje od nasleđa, nižestepeni sudovi su zaključili da je iznos od 65.000 evra isplaćen besteretno i da se stoga uračunava u nasledni deo tuženog kao poklon, na osnovu člana 66. i 69. Zakona o nasleđivanju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 66. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da se zakonskom nasledniku uračunava u njegov nasledni deo poklon koji je ma na koji način dobio od ostavioca, dok se prema članu 69. stav 1. istog zakona pokloni i isporuke uračunavaju tako što najpre ostali zakonski naslednici dobijaju iz zaostavštine odgovarajuću vrednost, pa se posle toga ostatak deli među naslednicima. Na osnovu odredbe člana 212. stava 1. Zakona o nasleđivanju, zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti, a prema stavu 2. ovog člana, istovremeno naslednici stiču i pravo na odricanje od nasleđa. Odricanje od nasleđa koje nije otvoreno ništavo je, shodno članu 218. Zakona o nasleđivanju.

Činjenice utvrđene u postupku, ocenom izvedenih dokaza u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku i pravila o teretu dokazivanja koja nisu primenjena u skladu sa odredbama člana 228. i 231. istog zakona, za sada ne daju osnova za primenu citiranih zakonskih odredbi koje regulišu naslednopravni institut uračunavanja poklona u nasledni deo, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak sudova da novac koji je isplaćen tuženom predstavlja poklon učinjen za života od ostavioca i da se stoga ima uračunati u njegov nasledni deo.

Naime, prema pismenom sporazumu od 15.12.2015. godine u spisima, tužilac i tuženi su uredili međusobni imovinsko-pravni odnos tako što tuženi, prijemom ukupnog novčanog iznosada od 65.000 evra (koji mu je isplaćen u nekoliko navrata u iznosima i periodu bliže određenim u sporazumu) ili prijemom stana bliže označenog u tački 3. sporazuma, kao poklona i novčanog iznosa od 10.000,00 dinara, izjavljuje da nema nikakvih daljih potraživanja prema tužiocu po bilo kom osnovu. Navedeni sporazum sadrži i odredbu kojom se tuženi nakon smrti babe AA i dede GG, odriče imovine koja mu po pravu predstavljanja pripada iza njegovog pokojnog oca, i to porodične stambene zgrade – kuće u ..., u ulici ... broj .., kućni broj .. .

Naslednik se može odreći nasledstva tek nakon što stekne svojstvo naslednika, što znači tek nakon otvaranja nasleđa, tj. nakon smrti ostavioca, pa je odricanje od nasledstva za života ostavioca pravno nedopušten posao i nema nikakvog pravnog značaja, shodno članu 212. stav 2. i člana 218. Zakona o nasleđivanju. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je navedena odredba sporazuma ništava na osnovu člana 103. stav 1. i člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je protivna prinudnim propisima i da sporazum može opstati i bez te odredbe.

Međutim, tuženi osnovano u reviziji ističe da je sve vreme negirao da mu je izvršenom isplatom učinjen poklon od strane njegovog dede, pozivajući se na zaključeni sporazum sa tužiocem u cilju regulisanja njihovih porodičnih imovinskih odnosa i ističući da je isplata izvršena delom od novca koji mu je njegov pokojni otac ostavio za školovanje a delom na ime doprinosa njegovog pokojnog oca u sticanju porodične imovine. Da je deo novca isplaćen po osnovu učešća oca tuženog u sticanju porodične imovine potvrdili su i tužioci u iskazima datim prilikom saslušanja u svojstvu stranaka. Kod takvog stanja stvari pogrešno je utvrđenje sudova da tuženi primenom pravila o teretu dokazivanja nije dokazao svoje navode, jer su tvrdnje tuženog potkrepljene pismenim sporazumom i delom iskazima stranaka, pa je upravo suprotno, na tužiocima bio teret dokazivanja činjenice da je novac u ukupnom iznosu od 65.000 evra (ili u nekom drugom iznosu) isplaćen od strane ostavioca kao poklon tuženom, što se iz do sada izvedenih dokaza ne može zaključiti.

Da bi bilo mesta primeni instituta uračunavanja poklona zakonskom nasledniku od strane ostavioca neophodno je utvrđenje da se radi o imovini koja je bila u vlasništvu ostavioca i da je data besteretno. U konkretnom slučaju, nije razjašnjeno po kom osnovu je novac isplaćen tuženom i da li je novac isplatio isključivo otac tužioca iz svoje imovine, ili su u isplati učestvovali i tužioci kao njegovi supruga i sin, i da li je izvršenom isplatom obuhvaćena i vrednost imovine u čijem sticanju je učestvovao otac tuženog, jer se u tom slučaju ne bi mogao primeniti institut uračunavanja poklona. Iz izvedenih dokaza ne proizilazi činjenično stanje koje su utvrdili nižestepeni sudovi - da se radi o besteretnom raspolaganju ostavioca, naročito ako se ima i vidu da su tužioci izjavili da je izvršenom isplatom tuženi namiren za sve što potražuje, kako na ime doprinosa njegovog oca u stvaranju imovine tako i na ime njegovog naslednog dela, pa je na njima bio teret dokazivanja da li se i u kom iznosu radi o besplatnom raspolaganju, a u kom delu se radi o rešavanju porodičnih imovinsko-pravnih odnosa.

Okolnosti da je ostavinski postupak iza smrti sada pok. GG bio prekinut rešenjem javnog beležnika a tužioci i tuženi upućeni na parnicu, s tim da tužioci dokažu da je tuženi namiren u svom naslednom delu, a tuženi da dokaže da određene nepokretnosti ne predstavljaju zaostavštinu ostavioca, kao i da tuženi nije pokrenuo parnicu na koju je upućen, nisu od značaja za osnovanost tužbenog zahteva.

Kako se na navedene nepravilnosti osnovano revizijom tuženog ističe, to su niežstepene presude morale biti ukinute. U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi sve bitne činjenice za odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu, imajući u vidu primedbe izložene u ovom rešenju, pa će pravilom primenom materijalnog prava doneti zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Iz izloženog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić