U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje M.Ž.1 iz B., čiji je punomoćnik M.V., advokat iz B., protiv tuženog M.Ž.2 iz B., čiji je punomoćnik G.Đ., advokat iz B., radi zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 426/15 od 07.08.2015. godine, u sednici održanoj 28.01.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 426/15 od 07.08.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2 716/2014 od 14.04.2015. godine, u prvom stavu izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa su određene mere zaštite od nasilja u porodici tako što je tuženom: naloženo da se iseli iz stana u prizemlju kuće u ulici … u Z.; zabranjeno da pristupa u prostor oko mesta rada tužilje na benzinskoj pumpi O. u Z., …, na udaljenost manju od 450 metara i zabranjeno da uznemirava tužilju lično, telefonom ili pismeno. Odlučeno je da će navedene mere od zaštite nasilja u porodici trajati godinu dana ili dok se ne ukinu pre isteka vremena njihovog trajanja, počev od prijema prepisa presude, s tim da žalba izjavljena protiv mera zaštite nasilja u porodici ne zadržava njihovo izvršenje. U drugom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se odrede mere od zaštite od nasilja u porodici kojima bi se naložilo tuženom da tužilji dopusti da se useli u stan u prizemlju kuće u ulici … u Z.; da se zabrani tuženom da se približava tužilji na udaljenost manju od 450 metara i da se zabrani tuženom da pristupa u prostor oko mesta stanovanja tužilje i to stana u prizemlju kuće, u ulici … u Z., na udaljenost manju od 100 metara. U trećem stavu izreke, tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 330.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 426/15 od 07.08.2015. godine, odbijene su žalbe stranaka kao neosnovane i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2 716/2014 od 14.04.2015. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člaan 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su bile u braku od 30.08.1984. godine do razvoda 05.11.2013. godine. Iz braka imaju sina M.Ž.3, rođenog ... godine. Stranke i njihov sin žive u porodičnoj stambenoj kući koja se sastoji od prizemlja i sprata i nalazi se u Z., u naselju A., u ulici …. Odnosi tužilje i tuženog su poremećeni i to traje od 2008. godine, kada je tuženi počeo da sumnja da tužilja ima emotivnog partnera. Od tada su počeli da se svađaju, pa je jednom prilikom, u toku 2010. godine, tuženi u svađi gurnuo tužilju tako da se povredila. Tada je tuženi razbio i mobilni telefon tužilji, vređao je i ponižavao. Takođe ju je jednom prilikom tokom 2012. godine i ošamario. Tužilja se zbog ovakvih odnosa sa tuženim, iselila iz opremljenog stana u kome su stanovali, a koji se nalazi na spratu zajedničke kuće i preselila se u prizemlje kuće, gde stanuje i sada. Nakon što je 05.11.2013. godine brak razveden, stranke se i dalje sukobljavaju i to prvenstveno zbog toga što su zaokupljene podelom imovine koja je stečena u braku. Mišljenje organa starateljstva je da tužilja, bez obzira što ju je tuženi vređao i ponižavao, razbio joj mobilni telefon i ošamario je, nije žrtva nasilja tuženog, već da se u konkretnom slučaju radi o međusobnom konfliktu supružnika koji jedno drugom ugrožavaju mir i spokojstvo. Stoga je, prema mišljenju organa starateljstva, neophodno da se mere zaštite od nasilja u porodici odrede i prema tužilji i prema tuženom, jer će se jedino tako sprečiti neko buduće nasilje.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju postoji nasilje u porodici, zbog čega ima mesta određivanju mera zaštite od nasilja u porodici.

Odredbom člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da je nasilje u porodici ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Odredbom stava 2. istog člana, propisano je da se, pod nasiljem u porodici, između ostalog, naročito smatra nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.

Odredbom člana 198. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da protiv člana porodice koji vrši nasilje, sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice. Odredbom člana 2. istog člana, propisano je da su mere od zaštite od nasilja u porodice: 1. izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti; 2. izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti; 3. zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; 4. zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice; 5. zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Odredbom stava 3. istog člana, propisano je da mera zaštite od nasilja u porodici može trajati najviše godinu dana.

Odredbom člana 286. Porodičnog zakona, propisano je, da ako organ starateljstva nije pokrenuo postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici, sud može zatražiti od organa starateljstva da pruži pomoć u pribavljanju potrebnih dokaza i da iznese svoje mišljenje o svrsishodnosti tražene mere. Iz navedene odredbe, pored ostalog, proizilazi da mišljenje organa starateljstva ne vezuje sud, već sud slobodno procenjuje mišljenje organa starateljstva, tako da može da ga uvaži u celosti, samo delimično ili da ga uopšte ne uvaži.

Imajući u vidu da su se stranke, usled poremećenih bračnih odnosa, sukobljavale i svađale, ali i da ponašanje tuženog prema tužilji odstupa od normalnog ophođenja, zato što je vređao i omalovažavao, a ispoljavao je i fizičko nasilje tako što je u toku 2010. godine gurnuo, usled čega je zadobila telesnu povredu i razbio joj mobilni telefon, a zatim je u toku 2012. godine ošamario, izvesno je da je takvo ponašanje tuženog preedstavlja bezobzirno i zlonamerno ponašanje i samim tim predstavlja nasilje u porodici. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je, imajući u vidu da u konkretnom slučaju postoji porodično nasilje tuženog nad tužiljom, u cilju prestanka ovog nasilja, kao i u cilju prevencije od budućeg nasilja, potrebno izreći mere zaštite u porodici i to: izdavanje naloga tuženom da se iseli iz označenog stana u prizemlju prodične stambene kuće stranaka u kome sada živi tužilja, zabrane tuženom da pristupa u prostor oko mesta rada tužilje na udaljenost manju od 450 metara, te zabrane tuženom da uznemirava tužilju lično, telefonom ili pismeno. Takođe je pravilno određena dužina trajanja ovih određenih mera.

Sud je cenio navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.