Presudom Višeg suda u Somboru Gž 85/24 od 15.04.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništava i ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 3. stav 3.1 tačka 1. Ugovora o finansijskom lizingu broj ... od 05.01.2006. godine, koja glasi: „Primalac lizinga je dužan da na ime naknade za korišćenje predmeta lizinga plati: jednokratne troškove za obradu zahteva sa uključenim PDV-om u iznosu od 89,16 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu za evro „Hypo Alpe Adria Banke“ AD na dan uplate. Primalac lizinga je obavezan da gore navedeni iznos uplati odmah po potpisu ugovora, a najkasnije u roku od 3 dana od dana potpisivanja ugovora. Davalac lizinga nije obavezan da vrati troškove za obradu zahteva primaocu lizinga u slučaju raskida ugovora“. Stavovima drugim i trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 49.000,00 dinara i troškove žalbenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravnosnažnu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tuženog „NDM Leasing“ d.o.o. Beograd, koji je ranije poslovao pod poslovnim imenom „Hypo Alpe Adria Bank Leasing“ d.o.o. Beograd je kao davalac lizinga sa tužiljom kao primaocem lizinga zaključio Ugovor o finansijskom lizingu broj ... dana 05.01.2006. godine. Pre zaključenja ugovora tužilja je 23.12.2005. godine podnela tuženom zahtev za finansiranje putničkog vozila nabavne cene 6.237,29 evra bez pdv-a, sa rokom otplate od šest godina. Članom 1.1 ovog ugovora ugovoreno je vozilo koje je predmet lizinga, dok je članom 2.1 ugovorena lizing naknada. Prema članu 3. stav 3.1 tačka 1. ovog ugovora, primalac lizinga je dužan da na ime naknade za korišćenje predmeta lizinga plati jednokratne troškove za obradu zahteva sa uključenim pdv-om u iznosu od 89,16 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu „Hypo Alpe Adria Banka“ a.d. Beograd za evro na dan uplate, sa obavezom primaoca lizinga da navedeni iznos uplati odmah po potpisu ugovora, a najkasnije u roku od tri dana od potpisivanja ugovora i pravom davaoca lizinga da zadrži naplaćene troškove za obradu zahteva u slučaju raskida ugovora. Prema članu 6. ovog ugovora primalac lizinga se obavezuje da pre preuzimanja predmeta lizinga uplati, između ostalog, i jednokratne troškove za obradu zahteva. U planu otplate primaoca lizinga navedeni su manipulativni troškovi u iznosu od 89,16 evra, a među strankama nije bilo sporno da je tuženi od tužilje naplatio troškove za obradu zahteva po osnovu ugovorne odredbe iz člana 3. stav 3.1 tačka 1.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da u vreme zaključenja predmetnog ugovora o finansijskom lizingu 05.01.2006. godine nije postojala zakonska niti podzakonska obaveza tuženog kao davaoca lizinga da primaocu lizinga pre zaključenja ugovora putem propisanog obrasca stavi na uvid konačni obračun u kome će biti prikazani svi troškovi u vezi obrade zahteva i visina lizing naknade i da nije dužan da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni ukupnim iznosom jednokratne naknade za obradu zahteva, jer je na naveden način ugovoreno paušalno plaćanje tih troškova koji ne podrazumeva pravdanje tuženog kao davaoca lizinga šta stvarno ulazi u te troškove. Pošto je tužilji od strane tuženog prezentovan ugovor u pisanoj formi i kako je u članu 17. ovog ugovora konstatovano da je tužilja pažljivo pročitala ugovor, da je razumela sve njegove odredbe i da iste u celini prihvata, što je potpisivanjem ugovora potvrdila, zaključak ovog suda je da nije došlo do povrede načela autonomije volje, načela ravnopravnosti ugovornih strana i načela savesnosti i poštenja iz članova 10, 11. i 12. ZOO. Dodatna argumentacija prvostepenog suda je da pravo tuženog kao davaoca lizinga da obračunava jednokratne troškove obrade zahteva predmetnog ugovora o finasijskom lizingu proizilazi iz odredbe člana 13e Zakona o finansijskom lizingu („Službeni glasnik RS“, br. 53/2003 i 61/2005), ali da se Odluka NBS o minimalnim uslovima za zaključenje ugovora o finansijskom lizingu i o načinu iskazivanja lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem tog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 4/2006, 64/2006, 15/2009 i 7/2010), koja je doneta na osnovu člana 13e Zakona o finasijskom lizingu i koja predviđa obavezu davaoca lizinga da pre zaključenja ugovora o finansijskom lizingu uruči primaocu lizinga na propisanim obrascima obračun lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem ugovora i informativnu ponudu, ne može primeniti u konkretnom slučaju jer se primenjuje tek od 26.01.2006. godine zajedno sa Uputstvom za njenu primenu, a predmetni ugovor je zaključen pre toga 05.01.2006. godine.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, već je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, pozivajući se na odredbe članova 12, 15, 17, 46, 47, 103, 105. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, člana 3. tačka 3. Zakona o zaštiti potrošača („Službeni list RS“ br. 79/2005) i člana 5. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i iskazivanja efektivne kamatne stope na kredita i depozite („Službeni glasnik RS“ br. 11/2005 i 108/2005), sa datim obrazloženjem kao da se radi o ugovoru o kreditu da tuženi nije upoznao tužilju kao klijenta u predugovornoj fazi zaključenja ugovora na jasan i precizan način o troškovima kredita vezanim za obradu zahteva i o njihovoj visini, odnosno da joj nije pre zaključenja ugovora dostavio pregled bitnih elemenata koji bi sadržao ove troškove, zbog čega tužilja nije bila u mogućnosti da uporedi ponude drugih banaka.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Naime, u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je delimična ništavost ugovora o finansijskom lizingu, a ne ugovora o kreditu. Pravni poslovi finansijskog lizinga su regulisani Zakonom o finansijskom lizingu i u vreme zaključenja predmetnog ugovora od 05.01.2006. godine na snazi je bio Zakon o finansijskom lizingu („Službeni glasnik RS“, br. 53/2003 i 61/2005). Posao finansijskog lizinga je definisan u članu 2. kao posao finansijskog posredovanja koji obavlja davalac lizinga i koji podrazumeva da davalac lizinga, zadržavajući pravo svojine nad predmetnom lizinga, na primaoca lizinga prenosi na određeni vremenski period ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta liziniga, sa svim rizicima i svim koristima povezanim sa pravom svojine, a primalac mu za to plaća lizing naknadu, uz ispunjenje određenih uslova propisanih tačkama od 1) do 5) ovog člana. Ugovor o lizingu i ugovor o isporuci su regulisani u članu 6. ovog zakona, kojim je, između ostalog, propisano da je ugovor o lizingu ugovor koji se zaključuje između davaoca lizinga i primaoca lizinga i kojim se davalac lizinga obavezuje da na primaoca lizniga prenese ovlašćenja držanja i korišćenja predmeta lizinga, na određeno vreme, u kome primalac lizinga uživa sve koristi i snosi sve rizike u vezi sa vlasništvom i obavezuje se da davaocu lizinga plaća ugovorenu nakandu u ugovorenim rokovima (stav 1). Lizing naknada je definisana članom 7. ovog zakona kao naknada koju primalac lizinga plaća davaocu lizinga za korišćenje predmeta lizinga (stav 1) i ona se utvrđuje na osnovu iznosa koji je davalac lizinga platio za sticanje svojine na predmetu lizinga, uvećanog za kamatu i druge troškove koje, u skladu sa ugovorom o lizingu, primalac lizinga plaća davaocu liziniga. Prema odredbi člana 8. stav 2. ovog zakona, na obligaciono-pravne odnose subjekata u poslu finasijskog lizinga primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Prema odredbi člana 13e stav 3. ovog zakona, Narodna banka Srbije propisuje minimalne uslove na osnovu kojih davalac lizinga zaključuje ugovore o lizingu u skladu sa ovim zakonom, kao i način iskazivanja lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem ugovora o lizingu.

Prema odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo. Sud pazi na ništavost po službenoj dužnosti u smislu članu 109. stav 1. ZOO.

Pravo davaoca lizinga da iskaže i obračuna troškove koji nastaju zaključenjem ugovora o finansijskom lizingu proizilazi iz citirane odredbe člana 13e stav 3. Zakona o finansijskom lizingu. Međutim, Narodna banka Srbije nije odmah donela podzakonske akte za sprovođenje navedenog zakona. Prva odluka koja je doneta u tom smislu i koja je propisivala obavezne sadržine obrazaca koji se uručuju primaocu lizinga i postupanje davaoca lizinga prilikom zaključenja ugovora o finansijskom lizingu (odnosno njegovu obavezu da u predugovornoj fazi uruči primaocu lizinga ponudu na posebnom obrascu u pisanoj formi) bila je Odluka NBS o minimalnim uslovima za zaključenje ugovora o finansijskom lizingu i o načinu iskazivanja lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem tog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 4/2006, 64/2006, 15/2009 i 7/2010) i Uputstvo NBS za sprovođenje ove odluke („Službeni glasnik RS“, br. 4/2006), koji su doneti na osnovu člana 13e Zakona o finansijskom lizinigu i počeli su da se primenjuju od 26.01.2006. godine, što je posle dana zaključenja predmetnog ugovora o finansijskom lizingu. Ovi podzakonski akti prvi put uvode obavezu davaoca lizinga da iskaže troškove koji nastaju zaključenjem ugovora o lizingu i da konačan obračun ovih troškova da na uvid primaocu lizinga (tačka 5. stav 1. i 2. Odluke) na posebnim obrascima: Obrascu 1 - Obračun lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem ugovora o finansijskom lizingu i Obrascu 3 – Informativna ponuda (tačka 1. Uputstva za sprovođenje odluke).

U konretnom slučaju, parnične stranke su zaključile ugovor o finasijskom lizinigu 05.01.2006. godine, u pisanoj formi sa svim elementima iz člana 6. Zakona o finasijskom lizingu, a ugovor je potpisan od strane tužilje i ovlašćenog lica tuženog. Tada su se kao ugovorne strane saglasile o svim bitnim elementima ugovora u smislu člana 26. ZOO i ugovor je zaključen. Članom 3. stav 3.1 tačka 1. ugovora predviđeno je da tužilja ima obavezu da plati davacou lizinga jednokratne troškove za obradu zahteva sa uključenim PDV-om u iznosu od 89,16 evra u dinarskoj protivvrednosti u ugovorenom roku, sa pravom davaoca lizinga da ne mora da ih vrati u slučaju raskida ugovora. Sa ovom odredbom ugovora tužilja je bila upoznata, razmela ju je i ona je sporazumno ugovorena (član 17. ugovora). Kako u to vreme nije postojala propisana zakonska niti podzakonska obaveza davaoca lizinga da dokazuje strukturu troškova niti obaveznost uručenja njihovog obračuna u formi pisane ponude u posebnom obrascu, to ugovorna odredba kojom se tužilja obavezuje da plati davaocu lizinga troškove obrade zahteva koji su određeni u apsolutnom iznosu nije protivna prinudnim propisima ni osnovnim načelima obligacionog prava.

Kako je povodom revizije tuženog preinačena drugostepena presuda tako što je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima postupka tako što je potvrđena odluka o troškovima iz prvostepene presude koja je doneta pravilnom primenom članova 153, 154. i 163. ZPP, a odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Prema uspehu tuženog u revizijskom postupku, tužilja je u obavezi da mu saglasno odredbama članova 153, 154. i 163. ZPP naknadi tražene troškove za sastav revizije od 18.000,00 dinara, primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik“ br. 43/2023) i za sudsku taksu na reviziju 3.800,00 dinara i na odluku o reviziji 5.700,00 dinara, prema taksenoj tarifi Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...106/15).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković