Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6., 8., 10., 11. i 12. ZPP, koje ne predstavljaju revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. U reviziji se ukazuje i na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, ali se ona suštinski vezuje za pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je diplomirani ... koji je bio zaposlen kod tuženog u periodu od 1982. godine do 30.09.2009. godine, kada je tužiocu sporazumno, uz otpremninu, prestao radni odnos kod tuženog. Tuženi je u periodu pre 1992. godine vršio geološka istraživanja na lokalitetu „Majdan ...“ u okviru koga je izbušeno sedam bušotina sa dubinom preko 2900 m, kada je otkriveno jedno nalazište koje je nazvano „Majdan ...“ u okviru koga su indicirana dva odvojena ležišta i to 1. (naftno) i 2. (gas-kondenzatno). Bušotina nazvana „...-1“ je izbušena na ležištu 1., 1989. godine do ukupno 3725 m, ali je nakon ispitivanja puštena u proizvodnju na dubini od 3490 do 3499 m, što je bio sedmi i najplići sloj ispitan na bušotini, dok je za preostalih šest dubljih slojeva zaključeno da su lošeg kvaliteta. Projektom iz 1992. godine usvojena je donja granica pozitivnosti ove bušotine na dubini od 3550 m. Nadležna služba tuženog je izradila projektni zadatak za izradu uprošćenog rudarskog projekta bušotine „....-2“ od 15.09.2005. godine kojim je predviđena dubina bušenja do 3550 m, na osnovu koga je uprošćen rudarski projekat za bušenje izrađen do te dubine, ali nije odobren od strane tehničkog kolegijuma tuženog. Tužilac se nije slagao sa napred navedenim dubinama postojećih bušotina i, iako to nije bilo u opisu njegovih tadašnjih poslova, dostavio je tuženom prvo predlog za novo ispitivanje i povećanje konačne dubine, zaveden kod tuženog 01.02.2006. godine, kojim je predložio povećanje dubine bušotine u odnosu na predviđenu neprihvaćenim projektom iz 2005. godine. Tužilac je nakon toga sačinio spornu „...“, koju je predao Sektoru za pravne poslove tuženog gde je zaveden pod delovodnim brojem .../07 dana 07.03.2007. godine, da bi potom u novembru 2007. godine sačinio skraćenu verziju ovog izveštaja na koje je označen kao autor i podneo prijavu 10.12.2007. godine Zavodu za intelektualnu svojinu, koji je istu deponovao i uneo u svoju evidenciju deponovanih autorskih dela i predmeta srodnih prava pod vrstom dela – stručni rad. Na osnovu elaborata i projekata izrađenih od strane nadležnih službi tuženi je zaključio da postoje tehnički pokazatelji o potrebi revizije lokaliteta bušotine „...-2“, pa je 2010. godine izrađen novi uprošćeni rudarsko- geološki projekat za bušenje ove bušotine završno sa konačnom dubinom od 3865 m, na kojoj je pronađena nafta. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za oblast rudarstva i geologije, tehničko rešenje tužioca prikazano u izveštaju, nije inovativno u smislu člana 7. stav 2. Odluke o pronalascima i tehničkim unapređenjima iz radnog odnosa, jer ne predstavlja pronalazak u smislu člana 4. i 5. Odluke, već daje predlog za primenu poznatog tehničkog rešenja (čišćenje bušotine po zonama dubine sa poznatom tehnikom i tehnologijom za proširivanje i napucavanje, perforiranje i reperforiranje), pa su u pitanju projektna rešenja koja su dobijena rutinskim korišćenjem stručnog znanja sa postojećim stanjem tehnike u poslovanju tuženog. U vreme izrade bušotine taj postupak se mogao primeniti uzimanjem u obzir određenih ekonomskih i geoloških rizika koji nisu opisani u izveštaju; nije inovativno u odnosu na rešenje do koga je bilo moguće doći rutinskim korišćenjem stručnog znanja i postojećeg stanja tehnike koje je bilo u primeni u poslovanju tuženog, ne navode se konkretni tehničko-ekonomski parametri da se njihovom primenom može govoriti o projektnim rešenjima – nema konkretnih podataka koliko su to finansijska sredstva koja treba da se ulažu, nema potpunih podataka za moguće izračunavanje geoloških ili bilansnih rezervi ugljovodonika, nije data prognoza ili pretpostavljena količina geoloških rezervi koje se mogu očekivati u cilju povećanja potencijala i koji su to rizici, ne navodi se vremenski period izvođenja istražnih radova, način postizanja bolje kontrole rada i povećanje produktivnosti, ni korišćenje literature i koji su izvori informacije.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da Zakon o patentima („Službeni list SCG“, br. 32/2004), kao ni Zakon o patentima („Službeni glasnik RS“, br. 99/2011) ne propisuju pravni institut tehničkog unapređenja kao pravne zaštite određenih vrsta tehničkih inovacija, koje ipak uživa zaštitu kao srodno pravo na osnovu Odluke tuženog o pronalascima i tehničkim unapređenjima iz radnog odnosa broj 71-22/1414, koja se primenjuje od 01.04.1996. godine na osnovu člana 14. tadašnjeg Statuta tuženog, donete na osnovu Zakona o patentima („Službeni list SRJ“, br. 15/95, 35/95 i 28/96), a koja Odluka nije stavljena van snage. Navedenom Odlukom tuženog uređena su prava pronalazača, visina naknade za pronalazak i tehničko unapređenje iz radnog odnosa, a odredbom člana 24. Odluke definisano je tehničko unapređenje kao tehničko rešenje koje u pogledu novosti i inventivnog nivoa ne ispunjava uslov iz člana 4. i 5. Odluke. Tužilac bi mogao da ostvari pravo koje je priznato Odlukom tuženog ali u skladu sa okvirima koji su tom odlukom dati, s tim što tužilac nije dokazao da njegov rad zadovoljava uslove iz člana 24. navedene Odluke tuženog. Tužilac nije dokazao primenljivost tehničkog rešenja koja bi se ogledala u unapređenju procesa proizvodnje na način kojim bi se postigle uštede u resursima – materijalu, energiji, radnoj snazi ili kojima bi se uz isto korišćenje resursa postigli znatno bolji rezultati u smislu kvaliteta proizvoda, zaštite radne snage ili zaštite životne sredine. Tehničko unapređenje nije stavljeno u primenu odnosno tužilac nije dokazao da tuženi vrši eksploataciju nafte i gase na dubinama ispod 3550 m, na nalazištu navedenom u spornom radu.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbijen.

Pre svega, tužilac postavljenim zahtevom traži da se utvrdi da je jedini autor tehničkog unapređenja „...“ sa pravom na naknadu u skladu sa Odlukom tužene broj 71- 22/1414 od 01.04.1996. godine u skladu sa Zakonom o patentima („Službeni list SCG“, br. 32/2004). Odredbom člana 24. Odluke tuženog broj 71-22/1414 tehničko unapređenje definisano je kao tehničko rešenje koje u pogledu novosti i inventivnog nivoa ne ispunjava uslove iz člana 4. i 5. Odluke, a kojim se postiže povećanje produktivnosti rada, poboljšanje kvaliteta proizvoda, uštede materijala, uštede energije, bolje iskorišćavanje mašina ili instalacija, poboljšanje tehničke kontrole proizvodnje, poboljšanje zaštite na radu ili poboljšanje zaštite i unapređenja životne sredine, na koje se shodno primenjuju odredbe o pronalascima iz radnog odnosa, s tim što pravo autora tehničkog unapređenja traju 5 godina od početka primenjivanja. Međutim u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao osnovanost prava koje je predmet tužbenog zahteva, odnosno ispunjenost uslova definisano članom 24. navedene Odluke. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da sporno rešenje tužioca „.... u pogledu novosti inventivnog nivoa ne ispunjava uslove iz člana 4. i 5. Odluke tuženog od 01.04.1996. godine niti je tužilac pouzdano dokazao da se na osnovu tehničkog rešenja vrši eksploatacija nafte i gasa na dubini ispod 3550 m, kao i da tužilac kao autor ovakvog tehničkog unapređenja ima pravo na naknadu. Pri tome neosnovano revident ukazuje da je pogrešno kvalifikovana priroda spora, s obzirom da tehničko unapređenje po svom kvalitetu predstavlja srodno pravo koje je u konkretnom slučaju uživalo zaštitu u skladu sa Odlukom tuženog od 01.04.1996. godine.

U preostalom delu revident osporava nalaz i mišljenje veštaka rudarsko- geološke struke ukazujući da je predložio komisijsko veštačenje, na koji način faktički osporava utvrđeno činjenično stanje što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Pored toga, tužilac je na ročištu 31.01.2019. godine i povukao predlog za novo veštačenje.

Sa napred navedenih razloga, revizija tužioca nije osnovana i njenim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene odluke, sa kojih razloga je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odluka iz stava drugog izreke presude doneta je u smislu odredbe člana 154. u vezi člana 165. ZPP, budući da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, a odgovor tuženog na reviziju tužioca se ne može smatrati u konkretnom slučaju troškom koji je bio neophodan radi odlučivanja o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković