U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivana Barišić, advokat iz ..., protiv tuženih BB, Republika ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Tijana Vujović, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1191/22 od 23.03.2022. godine, u sednici održanoj 20.12.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1191/22 od 23.03.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1232/16 od 25.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je keo neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obavežu tužene da tužilji na ime sticanja bez osnova solidarno isplate 46.500 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana utuženja do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan predlog za određivanje privremene mere kojim je traženo da se zabrani tuženima otuđenje i opterećenje dvosobnog stana broj .., površine 73,14 m2, koji se nalazi na prvom spratu stambene zgrade u Beogradu, ... broj .., te da se naloži RGZ – Službi za katastar nepokretnosti Zvezdara da izvrši upis privremene mere u List nepokretnosti KO Zvezdara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 511.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1191/22 od 23.03.2022. godine, žalba tužilje je odbijena kao neosnovana, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona parničnom postupku – ZPP (''Sl. Glasnik RS, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku – ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. st. 1 ZPP jer nisu pravilno primenjene odredbe tog zakona, a što je bilo od uticaja na donošenje pravilne odluke, ne predstavljaju revizijski razlog u smislu čl. 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu pravnosnažnog ostavinskog rešenja od 08.02.2012. godine tužene su oglašene za naslednice iza svog pokojnog oca DD sa po 1/3 idealnog dela na njegovoj zaostavštini - dvosobnom stanu broj .., površine 73,14 m2, koji se nalazi na prvom spratu zgrade u Beogradu, u ... broj .. (sada ...). DD, otac tuženih, a sin tužilje, je stekao pravo svojine na ovom stanu po osnovu ugovora o kupoprodaji, koji je overen od strane suda 27.10.2000. godine, a kupoprodajnu cenu u iznosu od 50.000 USD, isplatio je prodavcu novcem koji je dobio od tužilje, radi kupovine predmetnog stana. Novčani iznos od 50.000,00 USD tužilja je prethodno dala i ćerki, radi rešavanja stambenog pitanja nje i njene porodice. DD je bio u posedu predmetnog stana od kupoprodaje istog i koristio ga je zajedno sa članovima svoje porodice, suprugom i tuženima, sve dok nije lišen slobode 02.05.2005. godine. Preminuo je u pritvoru ...2006. godine. Od dana zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana pa do smrti DD, tužilja od njega nije zahtevala povraćaj novčanih sredstava koja mu je dala radi kupovine predmetnog stana. Par meseci nakon njegove smrti, tužilja je pokrenula parnični postupak protiv tuženih, koji je okončan donošenjem pravnosnažne presude 08.04.2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sopstvenog ulaganja – isplate kupoprodajne cene postala isključivi vlasnik predmetnog stana i da je ugovor o kupoprodaji zaključen između prodavca i DD, kao kupca, dana 27.10.2000. godine, u delu u kome je DD, označen kao kupac, simulovan, i da se ima smatrati da je po tom ugovoru tužilja kupac predmetnog stana.

Tužilja tužbeni zahtev zasniva na tvrdnji da je predmetni stan kupljen isključivo za nju, njenim sredstvima, da je kupoprodajnu cenu lično isplatila prodavcu, da je njen sin, a otac tuženih zaključio navedeni ugovor za njen račun, da se u ugovoru on pojavljuje kao kupac, jer ona nije posedovala ličnu kartu Republike Srbije, te da je dogovor između njih bio da će kasnije, kada tužilja obezbedi dokumenta, njen sin svojinu na stanu preneti na nju, do čega nije došlo zbog okolnosti u kojima je preminuo – u pritvoru. Kako su tužene nakon smrti oca neosnovano stekle predmetnu nepokretnost, to tužilja traži isplatu traženog iznosa po osnovu sticanja bez osnova.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Prema stanovištu prvostepenog suda, tužilja nije dokazala da je novčana sredstva u iznosu od 50.000 USD dala svom sinu, sada pokojnom DD, ocu tuženih, kako bi kupio predmetni stan za njen račun, odnosno pod uslovom da joj isti nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana vrati, odnosno stan pokloni ili ustupi. Tužilja nije dokazala da je između nje i njenog sina postojao takav dogovor, a protek vremena od zaključenja ugovora pa do smrti njenog sina, te korišćenje stana za potrebe stanovanja njenog sina i članova njegove porodice, ukazuje da je tužilja novčana sredstva dala svom sinu, kao poklon u cilju kupovine predmetnog stana, kao što je to prethodno učinila i svojoj ćerki, sestri DD. S tim u vezi prvostepeni sud je zaključio da tužene nisu bez pravnog osnova stekle novčanu vrednost predmetnog stana, već su stekle susvojinu sa udelima od 1/3 po osnovu nasleđa iza svog pokojnog oca, jer je predmetni stan predstavljao njegovu zaostavštinu, a sve ovo tim pre što je pravnosnažnom presudom odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sopstvenog ulaganja – isplate kupoprodajne cene postala isključivi vlasnik predmetnog stana, te da je ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti simulovan.

I prema stanovištu drugostepenog suda, nisu ispunjeni uslovi iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da se navedena odredba primenjuje u situaciji kada ne postoji osnov, bilo da isti nije ni nastao ili je u međuvremenu otpao, pa kako je ovde tužilja poklonila svom sinu novac za kupovinu predmetnog stana, koji osnov je ugovor o poklonu, da tužilja neosnovano od tuženih potražuje povraćaj novca datog za kupovinu predmetnog stana.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, i prema stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Odrebom člana 210. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Stavom 2 istog člana propisano je da obaveza vraćanja odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

U konkretnom slučaju, kod utvrđenog da je ugovor o kupoprodaji predmetnog stana zaključio DD, sin tužilje, a otac tuženih, u svojstvu kupca, da je kupoprodajnu cenu isplatio od novačnih sredstava koja je dobio od tužilje, da je nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetni stan korišćen za njegove potrebe i potrebe njegove porodice, a da tužilja od svog sina nije zahtevala povraćaj novčanih sredstava datih radi kupovine predmetnog stana, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilja nije dokazala da je novčana sredstva od 50.000,00 USD dala svom sinu kako bi kupio predmetni stan u njeno ime i za njen račun (odnosno pod uslovom da joj nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji novčana sredstva vrati odnosno stan pokloni ili ustupi), već da je reč o poklonu novčanih sredstava učinjenom sinu radi kupovine predmetnog stana. U prilog navedenom, nižestepeni sudovi su pravilno cenili i to što je isti novčani iznos (50.000,00 USD) tužilja prethodno dala i ćerki, radi rešavanja stambenog pitanja nje i njene porodice, kao i okolnost da je tužilja u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji stana imala lična dokumenta Republike Srbije i dvojno državljanstvo (US i RS), zbog čega nije bilo smetnji, ukoliko joj je bila namera da kupi stan za sebe, da sama zaključi ugovor u svojstvu kupca, a što nije uradila. Tužilja je tek nakon smrti sina, 20.09.2006. godine, pokrenula postupak pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu protiv ovde tuženih, radi utvrđenja, koji postupak je okončan pravnosnažnom presudom od 08.04.2009. godine, kojom je odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sopstvenog ulaganja – isplate kupoprodajne cene postala isključivi vlasnik predmetnog stana.

Imajući u vidu navedeno, nasuprot navodima revizije, u konkretnom slučaju nema uslova za primenu člana 210 ZOO. Tužilja je poklonila sinu novčana sredstva za kupovinu stana, koji osnov – ugovor o poklonu je punovažan. Sin tužilje je na osnovu ugovora o kupoprodaji predmetnog stana postao vlasnik istog, a po njegovoj smrti pravo svojine na predmetnom stanu su nasledile tužene, kao njegove zakonske naslednice. Zato tužilja od tuženih neosnovano potražuje povraćaj novačanih sredstava datih za kupovinu predmetnog stana.

Ostalim navodima revizije ukazuje se na pogrešnu ocenu dokaza, te time i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković