Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5874/20 od 10.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 114/15 od 16.07.2020. godine. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu šestom izreke, pa je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 45.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tužioca nije neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik dvosobnog stana (površine 67,65 m2), oznake broj .., u zgradi u ulici ... broj .., u Beogradu, na kat. parceli .., list nepokretnosti .. KO ..., u kome su se nalazile njegove pokretne stvari (bliže navedene u stavu prvom izreke prvostepene presude). U ovom stanu tužilac je obavljao advokatsku delatnost. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi br. 4/10 od 10.07.2010. godine (koje je postalo pravnosnažno donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž1 3887/10 od 29.10.2010. godine), od ovde tužioca kao okrivljenog za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz čl. 359. stav 3. KZ RS, na osnovu člana 25. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, privremeno je oduzet navedeni stan, do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine, a kojom imovinom će upravljati Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom – ovde tužena. Tužena Direkcija je dopisom br. 46-00-57/2010-02 od 29.09.2010. godine, obavestila tužioca da će privremeno oduzetu imovinu po rešenju Višeg suda u Beogradu Poi br. 4/10 od 10.07.2010. godine oduzeti dana 04.10.2010. godne u 10,00 časova, te da je potrebno da nepokretnost isprazni od svih lica i stvari. Privremeno oduzimanje imovine sprovedeno je 04.10.2010. godne (zapisnik Direkcije br. 46-00-57/2010-02 od 04.10.2020. godine). Tužilac je istog dana uputio molbu tuženoj Direkciji da mu se na osnovu člana 39. stav 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, predmetni stan ostavi u njegovoj državini. Veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke od 30.04.2018. godine, utvrđeno je da mesečna zakupnina za navedeni stan za period od 04.10.2010. godine do dana veštačenja iznosi i to: 500,00 evra (kao namešten stan), odnosno 450,00 evra (kao nenamešten), 600,00 evra (kao za opremljen poslovni prostor), odnosno 540,00 evra (kao za neopremljeni poslovni prostor), pri čemu je dinarska protivvrednost primenom srednjeg kursa po mesečnim iznosima data u tabeli koja je sastavni deo nalaza. Prema dopisu Višeg suda u Beogradu K 787/10 od 09.03.2020. godine, krivični postupak protiv okrivljenog AA i drugih zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. KZ RS nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca nalazeći da nije ispunjen uslov za vraćanje tužiocu predmetnog stana odnosno predaju u državinu tužiocu i isplatu traženih iznosa (osnovni i eventualni), primenom članova 37. stavovi 1. i 2. i 39. stavovi 1. i 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i članova 154. , 155. i 219. u vezi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zaključili su da u radnjama tužene nije bilo nezakonitog ili nepravilnog postupanja jer tužena drži i upravlja predmetnim stanom na osnovu zakonskih ovlašćenja shodno odredbama članova 3. stavovi 1. i 2., 21. stavovi 1. i 3., 25. stavovi 1. i 2., 27., 28. stavovi 1. i 3. i 37. stav 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 97/08), pa nema mesta primeni člana 82. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, 32/13 ... 35/19), jer je postupak privremenog oduzimanja imovine tužioca bio okončan do stupanja na snagu tog zakona, pa nije došlo do povrede imovinskih prava tužioca. Zahtev za predaju pokretnih stvari je odbijen iz razloga što tužilac nije dokazao da su iste bile predmet privremenog oduzimanja imovine, niti da su se nalazile u tužiočevom stanu, a ukoliko jesu da je bio sprečen da izvrši njihovo preuzimanje, posebno imajući u vidu da je bio pozvan da isprazni stan pre nego što mu je privremeno oduzet, što on nije učinio. Te da iz zapisnika Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom od 04.10.2010. godine (koji je dostavljen uz tužbu u nečitljivoj kopiji) ne proizilazi da su pokretne stvari koje su predmet tužbenog zahteva, zatečene u stanu tužioca prilikom preuzimanja stana, tako da tužilac snosi ogovornost što pokretne stvari nije preuzeo. Dodatno, zahtev za predaju pokretnih stvari je odbijen i iz razloga što nisu individualno određene, pošto osim marke nije navedena ni jedna druga karakteristika kao što je npr. boja, dimenzije, model, fabrički broj, niti pak naziv autora umetničkih dela, što takav tužbeni zahtev čini neizvršivim posebno imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o tužbi za povraćaj stvari iz člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa shodno kojem vlasnik tužbom može zahtevati od držaoca povraćaj samo individualno određene stvari, čime se podrazumeva da stvari moraju biti precizno određene. Prvostepeni sud je ocenio kao neosnovan istaknuti prigovor presuđene stvari jer je pred Prvom osnovnim sudom u Beogradu u parnici P 6292/12 između istih stranaka vođen postupak zbog smetanja poseda, te je u okviru tog tužbenog zahteva traženo da se uspostavi pređašnje stanje i predmetni stan vrati u državinu tužiocu, tako da ne postoji identitet tužbenog zahteva jer je ovde tužbeno zahtev predaja stvari u smislu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda, zaključak drugostepenog suda zasniva se na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pretpostavka za odgovornost je da je organ pravnog lica postupao nezakonito (suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu odnosno propustio da primeni zakon, drugi propis ili opšti akt) ili nepravilno (protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti), čime se povređuju prava ili interesi nekog lica.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 172. ZOO za naknadu štete zbog nezakonitog odnosno nepravilnog rada organa tužene. Ovo iz razloga što je postupanje državnih organa, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, imalo osnov u odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 97/08), koji je važio u vreme kada je izvršeno privremeno oduzimanje tužičeve imovine.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 97/08) propisano je da su organi nadležni za otkrivanje, oduzimanje i upravljanje imovinom proisteklom iz krivičnog dela javni tužilac, sud, organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova nadležna za finansijsku istragu i Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom. Odredbom člana 8., propisano je da se radi obavljanja poslova predviđenih ovim zakonom osniva Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom (Direkcija), kao organ u sastavu Ministarstva pravde, da poslove iz svoje nadležnosti Direkcija vrši po službenoj dužnosti ili po nalogu javnog tužioca i suda i da su državni i drugi organi, organizacije i javne službe dužni da pruže pomoć Direkciji. U članu 9.ovog akona određeni su poslovi koje obavlja Direkcija, pored ostalog i upravljanje oduzetom imovinom proisteklom iz krivičnog dela i njena stručna procena, skladištenje, čuvanje i prodaja privremeno oduzete imovine proistekle iz krivičnog dela i raspolaganje tako dobijenim sredstvima, kao i vođenje evidencije o imovini i sudskim postupcima u kojima je odlučivano o takvoj imovini. Članom 10. Zakona propisano je da Direkcija ima svojstvo pravnog lica. Prema članu 21. stav 1. Zakona, kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac može podneti zahtev za privremeno oduzimanje imovine. Odredbom člana 25. stav 1. propisano je da po okončanju ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja ili odbija zahtev za privremeno oduzimanje imovine, stavom 2. propisani su obavezni elementi rešenja, stavom 3. je data mogućnost sudu da rešenjem iz stava 2. ovog člana ostavi vlasniku deo imovine ako bi bilo dovedeno u pitanje izdržavanje vlasnika ili lica koje je on dužan da izdržava, u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku. Odredbom člana 26. stavovi 1. i 2., propisan je rok za izjavljivanje žalbe protiv rešenja iz člana 25. stav 1. ovog zakona od tri dana od dana dostavljanja rešenja, s tim da žalba ne odlaže izvršenje rešenja.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 37. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 97/2008), po prijemu rešenja o privremenom, odnosno trajnom oduzimanju imovine, Direkcija odmah postupa u skladu sa nadležnostima iz člana 9. ovog zakona, a na osnovu člana 38. stav 1. ovog zakona, o oduzetoj imovini sačinjava se zapisnik u koji se, pored ostalog, unose podaci o vlasniku, o imovini i stanju u kojem je imovina preuzeta, napomena da li se imovina privremeno ili trajno oduzima, da li je privremeno oduzeta imovina ostala kod vlasnika ili je poverena drugom fizičkom ili pravnom licu (član 39. stav 3. i 4.) i drugi podaci. Privremeno oduzimanje imovine sprovodi se shodnom primenom odredaba Zakona o izvršnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 39. stav 1. zakona), a direktor može odlučiti da privremeno oduzeta imovina ostane kod vlasnika uz obavezu da se o imovini stara sa pažnjom dobrog domaćina, s tim da snosi troškove čuvanja i održavanja imovine (stav 3. navedenog člana).

Primenjujući citirane zakonske odredbe koje se odnose na nadležnost i ovlašćenja organa koji postupaju u postupku privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u postupanju tužene nema propusta - nezakonitog i nepravilnog rada. Ovo stoga što je pravnosnažno rešenje Višeg suda u Beogradu Poi 4/10 od 10.07.2010. godine bilo izvršno danom donošenja jer žalba nije odlagala njegovo izvršenje, a samo izvršenje je sprovedeno od strane nadležnog organa tužene osnovanog u sastavu Ministarstva pravde radi obavljanja poslova predviđenih Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 97/08), u skladu sa propisanim ovlašćenjima i procedurom. Naime, ovlašćenje Direkcije, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, proizilazi iz odredbe člana 37. stav 1. u vezi člana 9. ovog Zakona, kao i sadržine ostalih odredbi ovog Zakona kojima se uređuju uslovi, postupak i organi nadležni za otkrivanje, oduzimanje i upravljanje oduzetom imovinom proisteklom iz krivičnog dela. Stoga, iako u Zakonu koji je bio u primeni u vreme spornog oduzimanja imovine nije decidno navedeno da Direkcija sprovodi izvršenje rešenja suda o privremenom oduzimanju imovine, za razliku od kasnije donetog Zakona o oduzimanju imovine („Službeni glasnik RS“, br.32/13), predmetno izvršenje je sprovedeno od ovlašćenog organa, shodnom primenom Zakona o izvršnom postupku na čiju primenu upućuje odredba člana 39. stav 1. tada važećeg Zakona, što se ne može tumačiti na drugačiji način od tumačenja koje su dali nižestepeni sudovi, tj. da se Zakon o izvršnom postupku primenjivao samo ako to Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, kao specijalnim propisom koji isključuje primenu opšteg zakona, nije drukčije određeno. Iz navedenih razloga, nisu osnovani suprotni revizijski navodi tužioca.

Takođe, s obzirom da je odredbom člana 5. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, kao jedan od nadležnih organa za postupanje u postupku otkrivanja, oduzimanja i upravljanja imovinom proisteklom iz krivičnog dela predviđena i organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova nadležna za finansjsku istragu, kao i da je odredbama člana 3. i 16. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05) propisana mogućnost i postupak pružanja pomoći policije u izvršenjima akata državnih organa i pravnih lica sa javnim ovlašćenjima, postupanje policije koja je angažovana u cilju pružanja pomoći u sprovođenju rešenja o privremenom oduzimanju imovine tužioca dana 04.10.2010. godine, suprotno navodima revizije, nije bilo nezakonito i protivno pravilima struke.

Zakonitim i profesionalnim postupanjem organa tužene na izloženi način, nije došlo do povrede člana 40. stav 1. i 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije koji garantuju nepovredivost stana i imovine, s obzirom da su ulazak u tužiočev stan i njegovo preuzimanje bili pravno dopušteni, na osnovu odluke suda koja je sprovedena u skladu sa zakonom, uz ostavljanje stana na korišćenje vlasniku po osnovu zakupa, zaključenjem ugovora o zakupu.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene presude, revizija je ocenjena neosnovanom.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom članova 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsenik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s. r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković