Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3236/15 od 21.04.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilja i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14) i odlučio da revizija tužilja nije osnovana.

U pobijanoj presudi nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NOO Zvezdara od 24.06.1961.godine, 03.10.1961.godine i od 16.10.1959. godine, pravnim prethodnicima tužilja je nacionalizovana imovina, između ostalog i imovina koja je predmet ovog tužbenog zahteva, a koja je postala društvena svojina. Tužilje su podnele zahtev za restituciju ove imovine Agenciji za restituciju, koja je delimičnim rešenjem, a koja su postala pravnosnažna 30.09.2013.godine, vratila u državinu nepokretnosti ..., ..., ... i ..., upisane u list nepokretnosti ... KO ..., dok o imovini koja je predmet ovog tužbenog zahteva- nepokretnosti ... nije odlučeno. Tuženi DD, GG i VV su dana 04.05.2000.godine pred tadašnjim Trećim opštinskim sudom u Beogradu, podneli tužbu protiv Republike Srbije, tražeći da kao zakupci po osnovu Ugovora o zakupu od 10.08.1999.godine poslovnog prostora u ... u ... broj ..., zaključe ugovor o kupoprodaji. Presudom Višeg suda u Beogradu P 5710/10 od 27.10.2010.godine, koja je pravnosnažna 02.06.2011.godine, a izvršna 18.07.2011.godine, obavezana je tužena Republika Srbija da sa tužiocima DD, GG i VV zaključi ugovor o kupoprodaji, da proda poslovni prostor koji je predmet tužbenog zahteva, odnosno prostor koji se nalazi u ... broj ..., s tim da ako u navedenom roku ne zaključi kupoprodajni ugovor, da ova presuda zamenjuje ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora i predstavlja osnov za upis prava svojine tužilaca. U ovom postupku je utvrđena površina poslovnog prostora, kao i kupoprodajna cena u visini od 96.373.230,43 dinara, za koju je predviđeno da će tužioci i plati po zaključenju ugovora, odnosno da će uplatiti u depozit suda nakon pravnosnažnosti presude, te se Republika Srbija ovlašćuje da nakon pravnosnažnosti presude iz depozita suda primi na ime kupoprodajne cene navedeni iznos. Na osnovu ove presude, zaključen je ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora u ... broj ..., između Republike Srbije kao prodavca i VV, GG i DD, kao kupaca dana 11.09.2012.godine, te je ugovorom konstatovano da je isti u skladu sa presudom Višeg suda u Beogradu P 5710/10 od 27.10.2010.godine, da je ovom presudom utvrđena kupoprodajna cena, te da ovim ugovorom prodavac prodaje, a kupac kupuje nepokretnosti koje su opisane u članu 1. Ugovora. Potom je tuženi GG u svojstvu prodavca sa tuženom ĐĐ u svojstvu kupca, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, kojim prodavac prodaje 1/3 idealnog dela nepokretnosti, koju čini poslovni prostor u ..., ... broj ..., a koji je bliže opisan ovim ugovorom, za kupoprodajnu cenu od 35.000 evra, koju je kupcu prodavcu isplatio u potpunosti, te ušao u posed predmetne nepokretnosti.

Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili i primarni i eventualni tužbeni zahtev tužilja.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je pravnim prethodnicima tužilja nacionalizovana imovina, među kojom i imovina koja je predmet tužbenog zahteva, a koja je nakon nacionalizacije postala društvena svojina. Tuženi DD, GG i VV su sporni poslovni prostor koristili na osnovu zaključenog Ugovora o zakupu od 10.08.1999.godine. Tužilje, kao zakonski naslednici na oduzetoj imovini, podnele su prijavu o oduzetoj imovini 21.06.2006.godine, na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Službeni glasnik RS“ br. 45/2005 i 72/2011). Odredbama navedenog zakona je propisano da se tim zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine, koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestkaciji, eksproprijaciji i drugim propisima donetih i primenjivanih posle 09.03.1945.godine (član 1.); prijavu oduzetu imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ovog zakona ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici (član 3. stav 1.); pravni osnovi prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediće se posebnim zahtevom. Zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana, može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona (član 9.).

Pravni osnov i pravo u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine po odredbama Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine propisani su Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), stupio na snagu 06.10.2011.godine. Prema odredbama tog zakona, uređeni su uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 09.03.1945.godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu.

Tuženi DD, GG i VV su na osnovu Ugovora o zakupu od 10.08.1999.godine i kao zakupci poslovnog prostora koji je predmet ovog spora, podneli zahtev za kupovinu nepokretnosti na osnovu odredbe člana 5. Zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini, te kako sa prodavcem Republičkom direkcijom za imovinu nisu se dogovorili u pogledu površine i cene, pokrenuli su parnični postupak, pa je presudom Višeg suda u Beogradu P 5710/10 od 27.10.2010.godine, a koja je postala pravnosnažna 02.06.2011.godine i izvršna 18.07.2011.godine, obavezana tužena Republika Srbija, Direkcija za imovinu Republike Srbije da sa tužiocima u tom predmetu DD, GG i VV zaključi ugovor o kupoprodaji, da proda poslovni prostor koji je predmet ovog tužbenog zahteva, određena je kupoprodajna cena i određeno je da ako se u navedenom roku ne zaključi kupoprodajni ugovor, presuda zamenjuje ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora i predstavlja osnov za upis prava svojine tužilaca. Po osnovu ove presude, zaključen je kupoprodajni ugovor između Republike Srbije, Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, sa jedne strane kao prodavca i VV, GG i DD sa druge strane, kao kupaca, a ugovor je zaključen 11.09.2012.godine i isplaćena kupoprodajna cena 24.09.2012.godine u iznosu od 96.383.230,43 dinara.

Prema izloženom tuženi GG, DD i VV, su kao zakupci poslovnog prostora u vlasništvu Republike Srbije stekli pravo na kupovinu poslovnog prostora na osnovu odredaba Zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini, a koji zakon je donet i primenjivao se pre stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Kako sa Republikom Srbije nije mogao da se postigne dogovor oko površine i cene poslovnog prostora, tuženi su pravo na kupovinu poslovnog prostora ostvarili na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Višeg suda u Beogradu P br. 5710/10 od 27.10.2010.godine, a koja presuda je postala pravnosnažna 02.06.2011.godine, dakle pre stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja, koji je stupio na snagu 06.10.2011.godine.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je presuda Višeg suda u Beogradu P 5710/10 od 27.10.2010.godine preobražajna, jer konstituiše sve bitne elemente ugovora o kupoprodaji, u tom smislu da obavezuje Republiku Srbiju da zaključi ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora, ukoliko to ne učini da presuda zamenjuje ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora i predstavlja osnov za upis prava svojine tuženih. Kupoprodajni ugovor od 11.09.2012.godine koji je zaključila Republika Srbija sa GG, DD i VV, nije ništav na osnovu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pogrešno zaključuju tužilje, jer je zaključen u skladu sa Zakonom o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini i pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 5710/10 od 27.10.2010.godine. Ovo tim pre, u slučaju da Republika Srbija nije zaključila sa tuženima ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora, tuženi bi to pravo ostvarili na osnovu pravnosnažne presude, u kojoj je određeno da ukoliko tužena Republika Srbija ne zaključi ugovor, presuda zamenjuje ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora i predstavlja osnov za upis prava svojine tuženih.

Neosnovano u reviziji tužilje ističu da sporni poslovni prostor nije mogao da se otuđi, jer je odredbom člana 62. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisana zabrana otuđenja i opterećenja podržavljene imovine.

Odredbom člana 62. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju je propisano da od stupanja na snagu ovog zakona imovina koja je oduzeta bivšim vlasnicima, a za koju je podneta prijava u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, a po odredbama ovog zakona može biti vraćena, ne može biti predmet otuđivanja, hipoteke ili zaloge, do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje. Akt otuđenja i opterećenja imovine koji je suprotan odredbama ovog člana je ništav. Navedena zakonska odredba se odnosi na zabranu otuđenja i opterećenja posle stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (stupio na snagu 06.10.2011.godine), a ne i na otuđenja koja su izvršena na zakonit način pre stupanja na snagu tog zakona. Tužilje su prijavu o oduzetoj imovini podnele 21.06.2006.godine, a na osnovu odredaba Zakona o prijavljivanju i evidentiradu oduzete imovine. Tim zakonom je bio propisan samo postupak prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine, dok je postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine i obeštećenja za tu imovinu uređen posebnim zakonom i to Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. U prilog ovome ide i činjenica da je Agencija za restituciju delimično odlučila o zahtevu tužilja i vratila im imovinu koja je taksativno nabrojana. Među tom imovinom se ne nalazi sporna imovina, što ukazuje da je ta imovina ostala u vlasništvu Republike Srbije i da je Republika Srbija na osnovu pravnosnažne i izvršne presude imala ovlašćenja da zaključi sa tuženima ugovor o kupoprodaji.

Kako nije ništav ugovor o kupoprodaji od 11.09.2012.godine, nije ništav ni ugovor o kupoprodaji koji je zaključio tuženi GG sa tuženom ĐĐ, kojim je raspolagao svojim suvlasničkim udelom od 1/3, pa se neosnovano revizijom tužilja pobijaju nižestepene presude i u ovom delu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Neosnovano u reviziji tužilje ističu da je ugovor o kuporpodaji zaključen 11.09.2012.godine ništav, jer nije zaključen u skladu sa odredbom člana 7. i 6. Zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini. Ovo iz razloga što zaključeni ugovor predstavlja sredstvo izvršenja pravnosnažne presude, a radi prijema kupoprodajne cene, koja je utvrđena pravnosnažnom presudom, pa ugovor nije ništav zato što kupoprodajna cena nije isplaćena u roku od 30 dana od dana zaključenja ugovora o prodaji poslovnog prostora, a kako je to propisano odredbom člana 6. Zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili eventualni tužbeni zahtev tužilja. Tužena Republika Srbija je osnovano primila kupoprodajnu cenu iz osporenog kupoprodajnog ugovora od 11.09.2012.godine, budući da je raspolagala imovinom kao vlasnik, te ova cena predstavlja novčanu nadoknadu za dotadašnjeg vlasnika na spornoj nepokretnosti. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi ocenili da u konkretnom slučaju nije reč o sticanju bez osnova, a kako to pogrešno smatraju tužilje. Tužilje u ovom sudskom postupku ne mogu ni da ostvare pravo na obeštećenje za sporni poslovni prostor, jer je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisan postupak obeštećenja. Prema navedenom zakonu, imovina se vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom (član 4.). Oduzeta imovina vraća se bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje (član 8.). Oblik i ukupan obim obeštećenja su propisani odredbama člana 30. do 39., dok je odredbom člana 40. propisano da postupak po zahtevu za vraćanje imovine vodi Agencija za restituciju. Članom 47. Zakona je propisano, da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje korisnika, imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje, visinu osnovice obeštećenja i akontacije iz člana 37. tog zakona, obveznika, način i rokove za izvršenje utvrđenih obaveza. Agencija za restituciju je odlučujući o zahtevima ovde tužilja, odlučila delimičnim rešenjima koja su postala pravnosnažna 30.09.2013.godine i tužiljama vraćene određene nepokretnosti, dok Agencija nije odlučila o zahtevu za vraćanje sporne nepokretnosti. Kako je navedenim zakonom taksativno nabrajani izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku i navedeno da se za imovinu koja je prodata ne vraća pravo svojine, to ukoliko Agencija za restituciju odluči da podnosiocima zahteva za restituciju pripada pravo na predmetnom lokalu, tužilje će to svoje pravo iskoristiti i biti obeštećene od strane Republike Srbije u zakonom predviđenom limitu, a koji važi za sve podnosioce zahteva pod istim uslovima.

Iz navedenih razloga, neosnovano u reviziji tužilje ističu da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić