Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 235/22 od 25.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe (tužioca i tužene Republike Srbije) i potvrđena navedena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena Autonomna Pokrajina Vojvodine je podnela odgovor na reviziju tužioca, zahtevajući naknadu troškova za sastav istog.

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio ni bitnu povredu postupka iz člana 371. stav 1. u vezi člana 372. ZPP, već je pravilno ocenio da ne može prihvatiti kao novi dokaz u žalbenom postupku dokument koji je tužilac priložio tek uz žalbu, a odnosi se na procenu vrednosti spornih nepokretnosti datu u stečajnom postupku. Ovo iz razloga što tužilac nije učinio verovatnim da ovaj dokaz bez svoje krivice nije mogao ranije predložiti (do zaključenja glavne rasprave) jer je prvostepeni sud na ročištu održanom 27.09.2021. godine upoznao stranke sa sadržinom spisa predmeta stečajnog postupka Trgovinskog suda u Somboru St 8/07, kada je tužilac saznao da nema dokumeta o proceni vrednosti nepokretnosti i imao je mogućnost da ovaj dokaz blagovremeno pribavi od pravnog prethodnika pre zaključenja glavne rasprave. Takođe, neosnovano tužilac ističe u reviji da je predlagao dokaz veštačenjem na okolnost vrednosti predmetnih parcela i da sud o tom dokaznom predlogu nije odlučio u situaciji kada su stranke na ročištu održanom 08.11.2021. godine odustale od svih daljih dokaznih predloga i predložile zaključenje glavne rasprave (što proizilazi iz stanja u spisima predmeta).

Shodno navedenom, Vrhovni sud smatra da u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena nijedna bitna povreda odredaba parničnog postupka u vezi sa izvođenjem i ocenom dokaza u granicama procesnih ovlašćenja tog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, OOUR PP „Čonoplja“ poslovala je kao radna organizacija PK „Sombor“ DP „Bačka“. Ovo poljoprivredno preduzeće je 28.04.1981. godine dostavilo Vodoprivrednoj organizaciji „Zapadna Bačka“ i tadašnjem SIZ-u za odvodnjavanje zemljišta zahteve za projektovanje i izgradnju veštačke akumulacije. U aprilu 1982. godine doneta je odluka zbora radnih ljudi da se u korist SIZ-a za odvodnjavanje prenese pravo korišćenja na parcelama 6634/3, 6635/2, 6636, 6636/4 i 6637/2 KO Čonoplja radi izgradnje brane na kanalu br.300, odnosno data je saglasnost da zemljište ovih parcela bude potopljeno za potrebe stvaranja veštačke akumulacije. Komitet za komunalno-stambene poslove i urbanizam opštine Sombor je doneo rešenje 29.07.1983. godine kojim je odobrena lokacija za izgradnju brane na navedenim pacelama, nakon čega je rešenjem Pokrajinskog komiteta za vodoprivredu od 14.09.1983. godine odobrena gradnja prve faze objekta za forimiranje akumulacije „Čonoplja“ na glavnom kanalu br.300 sistema za odovodnjavanje „Telečka“, a rešenjem istog organa od 15.12.1983. godine odobrena je upotreba objekta za formiranje veštačke akumulacije. Na navedenim parcelama izgrađena je prvo brana duž obala dotadašnjeg kanala koji je služio za odvodnjavanje, a nakon izgradnje brane slivanjem atmosferskih voda sa susednih parcela stvorila se veštačka akumulacija - veštačko jezero na parcelama u KO Čonoplja bliže navedenim u obrazloženju prvostepene presude, koje su u to vreme bile upisane kao društvena svojina sa pravom korišćenja PK „Sombor“ DPP „Bačka Čonoplja“ ( prema poslednjem stanju upisa u zemljišnim knjigama). DPP „Bačka Čonoplja“ je 2002. godine promenilo status u DOO poljoprivreda „Bačka“ Čonoplja i nad ovim privrednim subjektom je otvoren stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Somboru broj St 8/2007 od 02.11.2007. godine, koje je bilo upisano sa udelom od 55% privatnog kapitala i 45% društvenog kapitala na dan pokretanja stečaja. U predmetu St 8/2007 ne postoji dokaz na okolnost kako i na koji način je vršena procena kapitala stečajnog dužnika u stečajnom postupku. Ne postoji ni podatak da se opštinska uprava tadašnje Opštine Sombor obraćala sa zahtevom da se iz prodaje stečajnog dužnika izuzmu parcele koje se vode kao vlasništvo stečajnog dužnika, a nalaze se pod veštačkom akumulacijom. Dana 20.07.2009. godine zaključen je ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika sa preduzećem „Scelta“ DOO iz Bačke Topole kao kupcem. Dana 28.02.2009. godine izvršena je procena kapitala stečajnog dužnika od strane ovlašćenog procenitelja i „Scelta“ DOO Bačka Topola je celokupnu imovinu stečajnog dužnika kupio za ukupan iznos od 440.000.000,00 dinara. U stečajnom postupku tužena Republika Srbija je propustila da preko svojih organa istakne izlučno pravo na spornim parcelama na kojim je izgrađena veštačka akumulacija, dok se tužena Autonomna Pokrajina Vojvodina preko javnog preduzeća čiji je osnivač pismeno obratila opštinskoj upravi Sombor sa predlogom da se preduzmu mere u stečajnom postupku radi izuzimanja spornih parcela. Prema članu 3. tačka 4. ugovora kupac je stekao pravo vlasništva na predmetima prodaje, uključujući i parcele na kojima je izgrađeno veštačko akumulaciono jezero, dok je prema članu 2. tačka 4. predmete prodaje kupio u viđenom stanju uz odricanje od prava na reklamaciju po osnovu svih pravnih i faktičkih nedostataka. U osnovnim sredstvima stečajnog dužnika sporne parcele su vođene kao imovina bez prihoda, a tako je nastavio da ih vodi i tužilac u svojim poslovnim knjigama. U članu 2. navedenog kupoprodajnog ugovora kojim je prodat stečajni dužnik navedena je sva nepokretna imovina koja se prodaje, a u okviru koje je i zemljište parcela na kojima se nalazi veštačko jezero ukupne površine 71 ha 66 a 60 m2. Ovaj ugovor je overen 28.07.2009. godine pred tadašnjim Opštinskim sudom u Subotici pod brojem 5611/09 i tog dana je kupac isplatio celokupnu kupoprodajnu cenu. Nakon toga, kupac je nadležnom Katastru nepokretnosti podneo zahtev za upis prava svojine na celokupnoj nepokretnoj imovini koju je stekao na osnovu ugovora, pa i na parcelama na kojima se nalazi veštačko jezero. Na zahtev tužioca, RGZ je 13.07.2017. godine sačinio zapisnik kojim je objedinio sve parcele na kojima se nalazi veštačko jezero i upisao ih kao vlasništvo tužioca. Ove parcele su tada ostale upisane sa svojim osnovnim kulturama kao i pre stvaranja veštačke akumulacije i tako je bilo sve do 21.03.2019. godine kada je rešenjem RGZ-a konstatovano da se na navedenim parcelama nalazi jezero. Na osnovu ugovora o spajanju uz pripajanje privrednog društva „Scelta“ DOO Bačka Topola privrednom društvu DOO „Bačka“ Čonoplja od 27.05.2010. godine, DOO „Scelta“ je prestalo pripajanjem, a ostalo je samo privredno društvo za poljoprivrednu proizvodnju „Bačka“ Čonoplja. Pošto su sporne parcele na kojima se nalazi veštačko jezero ukupne površine 71 ha 66 a i 60 m2 upisane kao vlasništvo tužioca, on je u periodu od 01.01.2013. godine do 30.06.2020. godine uredno plaćao porez na imovinu i za navedeni period je kao poreski obveznik platio ukupno 1.115.271,72 dinara na ime ovog poreza. Takođe, po rešenjima o utvrđivanju naknade za odvodnjavanje za period od 2011-2020. godine tužilac je Javnom preduzeću „Vode Vojvodine“ uplatio ukupan iznos od 110.018,15 dinara. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke utvrđivana je visina izgubljene dobiti zbog neostvarivanja prihoda od predmetnih parcela u nekoliko varijanti, a tužilac je tužbenim zahtevom opredelio visinu ove štete po varijanti obračuna prema kulturama koje je tužilac sejao u periodu od 2012. do 2020. godine na susednim parcelama sa obradivim poljoprivrednim zemljištem (ukupno 33.763.040,00 dinara)

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stanovišta da su predmetne parcele na kojima se nesporno nalazi veštačko jezero po sili zakona postale javna svojina Republike Srbije momentom stvaranja ovog jezera kao dobra od opšteg interesa, te da je ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika ništav u delu kojim su predmet prodaje bile i navedene parcele kao javna svojina Republike Srbije (državna svojina). Međutim, i pored utvrđenja da pravni prethodnik tužioca („Scelta“ DOO Bačka Topola) nije mogao u stečajnom postupku da kupi predmetne parcele i stekne na njima svojinu, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete u visini tržišne vrednosti zemljišta spornih parcela sa obrazloženjem da tužiočeva šteta ne može da iznosi onoliko kolika je njihova trenutna tržišna vrednost, već eventualno da ostvari povrat dela plaćene kupoprodajne cene u stečajnom postpku i to u procentu spram tada procenjene vrednosti spornih parcela, što tužilac nije dokazao u postupku. U odnosu na zahtev tužioca da mu se nadoknadi šteta u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja predmetnih parcela, prvostepeni sud je stanovišta da tužilac nema izgubljenu dobit po ovom osnovu, jer su predmetne parcele vođene kao osnovno sredstvo stečajnog dužnika bez prihoda i tako su nastavile da se vode i kod pravnog prethodnika tužioca kao kupca upravno zbog nemogućnosti njihovog korišćenja usled postojanja veštakog jezera na njima. U odnosu na zahtev tužioca za isplatu iznosa koji predstavlja uplaćivanu naknadu za odvodnjavanje, prvostepeni sud je našao da tuženi nisu pasivno legitimisani za ovaj deo zahteva, budući da prema Zakonu o vodama naknada za odvodnjavanje predstavlja prihod JP „Vode Vojvodine“, a ne tužene Republike Srbiji i Autonomne Pokrajine Vojvodine. Prema stanovištu prvostepenog suda, osnovan je samo zahtev prema Republici Srbiji da vrati tužiocu naplaćeni porez na imovinu, budući da je tužilac dokazao da je za predmetne parcele na kojima se nalazi veštačka akumulacija godinama uredno izmirivao poreske obaveze ( iz razloga što su ove parcele upisane kao njegovo vlasništvo tužioca), a prvostepeni sud je i pored takvog katastraskog upisa zaključio da predmetne parcele nisu svojina tužioca već javna svojina Republike Srbije.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio kao pravilna izneta pravna stanovišta prvostepenog suda.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primenio materijalno pravo.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika DOO poljoprivreda „Bačka“ Čonoplja ništav u delu prodaje parcela na kojima se izgrađeno veštačka akumulacija kao vodoprivredni objekat u smislu Zakona o vodama, jer je u tom delu suprotan imperativnim odredbama člana 1. i 2. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 53/95) koji je važio u vreme zaključenja ugovora, a prema kome su prirodna bogatstva (zemljišta, šume, vode, vodotoci, rudna bogatstva i drugo) i dobra u uopštoj upotrebi (javni putevi, parkovi, trgovi i ulice i drugo) kao dobra od opšteg interesa u državnoj svojini (u svojini Republike Srbije), te se na njima može steći, pod uslovima utvrđenim zakonom, samo pravo koncesije ili pravo korišćenja. Činjenice da je pravni prethodnik tužilaca kupio predmete parcele na osnovu sudski overenog ugovora o kupovini stečjnog dužnika i da se nakon isplate kupoprodajne cene na osnovu ovog ugovora upisao kao njihov vlasnik u katastru nepokretnosti ne utiču na pravilan zaključak nižestepenih sudova da je predmetni ugovog ništav u delu gde su predmet kupoprodaje sporne parcele (član 103. stav 1. u vezi člana 105. Zakona o obligacionim odnosima). Na drugačiju odluku suda ne utiče ni činjenica što su u trenutku zaključenja spornog ugovora navedene parcele bile uknjižene kao vlasništvo stečajnog dužnika, budući da je momentom stvaranja veštačke akumulacije promenjena namena spornih parcela koje su po sili zakona postale sredstva u javnoj svojini Republike Srbije kao dobro od opšteg interesa nad kojima se ne može steći pravo vlasništva, pa ni kupovinom u stečajnom postupku. Kako je prema odredbi člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima posledica delimične ništavosti ugovora restitucija, odnosno vraćanje onoga što je dato po ništavoj ugovornoj odredbi (a prema odrebi člana 3. tačka 4. ugovora kupac je stekao pravo vlasništva na predmetima prodaje, pa i na spornim parcelama), tužilac može zahtevati samo da mu se vrati deo kupoprodajne cene koju je platio u stečajnom postuku za sporne parcele, jer bi to bila realna šteta koju je tužilac pretrpeo zbog delimične ništavosti ugovora, a ne sadašnja tržišna vrednost parcela. Kako u spisima predmeta stečajnog postupka St 8/2007 nije bilo podatka o procenjenoj vrednosti predmetnih parcela kao dela prodatog kapitala stečajnog dužnika, niti je tužilac do zaključenja glavne rasprave dostavio dokaz na tu okolnost (a dokument o proceni vrednosti kapitala stečajnog dužnika koji je priložen uz žalbu nije prihvaćen od strane drugostepenog suda kao novi dokaz u smislu člana 372. ZPP iz prethodno navedenih razloga), pravilno su nižestepeni sudovi našli da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu potraživane tržišne vrednosti spornih parcela u odnosu na Republiku Srbiju. U odnosu na tuženu Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu ovaj zahtev je neosnovan zbog nedostatka njene pasivne legitimacije, budući da se radi o državnoj svojini, a ne o svojini jedinice teritorijalne autonomije.

Takođe, ne radi se ni o pravu tužioca na novčanu naknadu za faktičku eksproprijaciju kako se to neosnovano tvrdi u reviziji, budući da je prilikom izgradnje brane i veštačkog jezera na parcelama koje su tada bile u društvnoj svojini došlo samo do prenosa prava korišćenja sa jednog titulara (DPP „Čonoplja“) na drugog titulara (tadašnjeg SIZ-a za odvodnjavanje zamljišta) u cilju njihove izgradnje, što ne podrazumeva povredu prava svojine i primenu Zakona o eksproprijaciji. Kako predmetne parcele nisu faktički oduzete tužiocu, već je u momentu kad ih je kupio (a kupio ih je u viđenom stanju) već postojala izgrađena veštačka akumulacija, tužilac nije mogao ni da trpi štetu zbog izgubljene dobiti jer se radi o parcelama od kojih dobit nije prethodno ostvarivao ni stečajni dužnik, odnosno vođene su kao osnovno sredstvo stečajnog dužnika bez prihoda i tako su nastavljene da se vode u u poslovnim evidencijama kupca. Dakle, ne radi se o obradivom poljpoprivrednom zemljištu, nego o zemljištu koje je prethodno bilo obradivo, ali je još 1982/1983. godine ustupljeno u cilju potapanja i izgradnje veštačke akumulacije radi navodnjavanja susednog obradivog zemljišta koje je u vlasništvu tužioca i od kojih ostvaruje prihode.

Tužilac osnovano potražuje u ovoj parnici da se tužena Republika Srbija obaveže da mu po osnovu sticanja bez osnova vrati iznos plaćenog poreza na imovinu upravo iz razloga ništavosti dela ugovora kojim mu je preneto pravo vlasništva na spornim parcelama, ali je neosnovan zahtev tužioca da se tužena Autonomna Pokrajina Vojvodina solidarno obaveže sa tuženom Republikom Srbijom na isplatu istog iznosa iz razloga što porez na imovinu predstavlja javni prihod koji određuje i naplaćuje samo Republika Srbija, pa nema neosnovanog obogaćenja na strane tužene APV.

U pogledu tužbenog zahteva za isplatu iznosa koji je tužilac kao upisani vlasnik spornih parcela platio po osnovu naknade za odvodnjavanje propisane članovima 99. i 100. Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“ br. 46/91,53/93 i 54/96), pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi nisu pasivno legitimisani za vraćanje ove naknade jer nju po zakonu utvrđuje i naplaćuje JP „Vode Vojvodine“ i samim tim ova naknada predstavlja prihod ovog javnog preduzeća kao samostalnog pravnog lica, nezavisno od osnivača.

Iz svih izloženih razloga, nisu osnovani revizijski navodi tužioca o pogrešno primenjenom materijalnom pravu.

Zato je Vrhovni sud, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Troškovi odgovora na reviziju po oceni Vrhovnog suda nisu bili potrebni tuženoj APV za vođenje ove parnice, te je primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković