Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gžrr 244/22 od 14.07.2022. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužene usvojio i preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu Prr1 169/2021 od 14.04.2022. godine, u usvajajućem delu i u delu u kojem je odlučeno o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku iznos priznatog novčanog potraživanja po zaključku o konačnoj tabeli prijavljenih potraživanja Trgovinskog suda u Zrenjaninu St 12/09 od 25.11.2009. godine, od 804.430,00 dinara, i obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 11.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je odbijen deo tužbenog zahteva da se obaveže tužena da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku od 804.430,00 dinara računajući od 25.11.2009. godine do isplate. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 22.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u preinačujućem delu, na osnovu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije tužioca ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 2. tačka 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Privrednim sudom u Zrenjaninu je u predmetu St 12/09, rešenjem od 20.08.2009. godine, otvoren stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DD „Trgovinsko Banat“ iz Zrenjanina, koji nije okončan i koji je u toku pred Privrednim sudom u Pančevu pod poslovnim brojem St 300/11. Stečajni dužnik je deonično društvo u mešovitoj svojini sa potpunom odgovornošću. U postupku stečaja tužilac je prijavio svoje potraživanje koje je, Zaključkom o listi potraživanja od 25.11.2009. godine, svrstano u četvrti isplatni red i to: na ime glavnog duga 245.376,00 dinara; na ime kamate 559.054,00 dinara i na ime troškova 54.895,00 dinara, ukupno 859.325,00 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 659/20 od 04.02.2021. godine, utvrđeno je da je u postupku koji se vodi pred tim sudom pod brojem St 300/11, tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem sudiji u stečajnom postupku da u roku od 30 dana preduzme sve mere u okviru svoje nadležnosti i naloži stečajnom upravniku da neodložno pristupi unovčenju imovine stečajnog dužnika kako bi se stečajni postupak okončao u što kraćem roku, kao i da u naknadnom roku od 10 dana izvesti predsednika suda o preduzetim radnjama. Tužilac nije doprineo dužini trajanja stečajnog postupka a njegovo potraživanje u tom postupku nije namireno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio i tuženu obavezao da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos priznatog novčanog potraživanja po zaključku o konačnoj tabeli prijavljenih potraživanja Trgovinskog suda u Zrenjaninu St 12/09 od 25.11.2009. godine, od 804.430,00 dinara, a odbio deo tužbenog zahteva za zakonsku zateznu kamatu na taj iznos, primenom odredbe člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i odredbi članova 2, 3, 4, 22. stav 1, 26. stav 1. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju prvostepenog suda, Republika Srbija snosi objektivnu odgovornost za neostvarivanje prava tužioca jer stečajni sud i drugi organi stečajnog postupka nisu preduzimali ili su neblagovremeno i neadekvatno preduzimali potrebne radnje u cilju izvršavanja pravnosnažnih i izvršnih presuda a propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku donetu u korist poverioca predstavlja povredu njegovog prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava RS i člana 1. Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pošto svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca.

Drugostepeni sud je, usvajanjem žalbe tužene, preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je tužbeni zahtev tužioca, u delu za isplatu glavnog potraživanja, odbio, a potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate. Suprotno zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da odgovornost tužene za naknadu predmetne materijalne štete ne može da se zasniva isključivo na činjenici da je rešenjem suda utvrđeno da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je u toku protiv njegovog dužnika. Uslov za odgovornost tužene, po mišljenju drugostepenog suda je postojanje štete i štetne radnje koja je do štete dovela kao i uzročno-posledična veza između te radnje i nastale štete, što proizlazi iz odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, po mišljenju drugostepenog suda, ni u činjeničnim navodima tužbe a ni tokom postupka, tužilac nije tvrdio niti pružio dokaze da bi novčani iznosi dobijeni prodajom pokretnih i nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, bili dovoljni za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja koje je svrstano u četvrti isplatni red, u smislu odredbe člana 54. Zakona o stečaju, niti je dokazao da li je eventualno pokušao da naplati svoje potraživanje od stečajnog dužnika a ni obim sporne materijalne štete tj. u kom obimu je dužnik, u trenutku eventualnog pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja, imao sredstava u imovini od kojih se tužilac mogao da naplati u situaciji da je sud efikasno postupao i preduzimao nužne radnje u cilju namirenja poverilaca i da je pritom, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku, pa je odluku doneo primenom pravila o teretu dokazivanja propisanog odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Pravo na mirno uživanje imovine propisano je odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda tako što je garantovano svakom fizičkom i pravnom licu neometano uživanje svoje imovine i propisano je da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), u odredbi člana 31. propisuje da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koje njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema Zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenom u sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostale neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U pogledu izvršnih poverilaca koji ne spadaju u gore navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim i pravnim licima koja imaju „komercijalna“ potraživanja, nužno je utvrđenje uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, kao i da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda. Dakle, tužilac je bio dužan da dokaže da je izvršni dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u svojoj imovini i da je tužilac, poštujući redosled isplate, mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate njegovog potraživanja, propisane odgovarajućim zakonom koji je primenjivan u postupku izvršenja.

Imajući u vidu da se u ovom slučaju ne radi o potraživanju iz radnog odnosa već o „komercijalnom“ potraživanju privrednih društava nastalog u njihovom međusobnom poslovnom odnosu, te da tužilac nije predlagao niti dostavio dokaze iz kojih bi moglo da se utvrdi da je on, pre pokretanja stečaja nad stečajnim dužnikom DD „Trgovinsko Banat“ iz Zrenjanina, pokušavao naplatu predmetnog potraživanja, pravilan je stav drugostepenog suda da to što je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je u toku protiv njegovog izvršnog dužnika, nije dovoljno za ostvarenje prava tužioca na naknadu materijalne štete od tužene, u situaciji kada se ne radi o potraživanju iz radnog odnosa koje je ostalo neizmireno u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Zbog toga se navodima žalbe tužioca neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava u odnosu na preinačujući deo pobijane presude.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, kada se ima u vidu njegov ishod, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv potvrđujućeg dela pobijane presude, propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Predmet tražene pravne zaštite je pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na priznato potraživanje u postupku stečaja vođenim nad izvršnim dužnikom, a pobijana odluka ne odstupa od sudske prakse o primeni odredbe člana 85. stav 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09... 44/18) tako što se zakonska zatezna kamata na potraživanje utvrđena pravnosnažnim presudama protiv dužnika – društvenih preduzeća obračunava do dana otvaranja stečajnog postupka.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije izjavljene protiv potvrđujućeg dela pobijane presude (o kamati), primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 28. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmete spora, kao vrdnost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamete, ugovorna klazna i ostala sporedna traženja kao i troškovi postupka, ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2.).

U konkretnom slučaju revizija je izjavljena protiv drugostepene presude kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o kamati. Kamata nije glavni zahtev već sporedno traženje pa se ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na izjavljivanje revizije.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić