Tužilac je u podnetoj tužbi tvrdio da je tuženi BB predmetni lokal kupio po njegovom usmenom nalogu, u svoje ime i za njegov račun, od novčanih sredstava koje mu je poslao iz inostranstva i da je pravo svojine na toj nepokretnosti preneo na tuženog VV osporenim ugovorom o kupoprodaji od 14.08.2009. godine kako bi ostvario pravo na dečiji dodatak, zbog čega taj ugovor ima nedopušten osnov i predstavlja fiktivan pravni posao.

Tuženi VV je sporio osnovanost tužbenog zahteva tvrdnjom da je zaključenjem spornog ugovora o kupoprodaji realizovan usmeni sporazum kojim su stranke i njihova tri brata podelili svu imovinu stečenu njihovim zajedničkim radom.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da između stranaka nije bilo sporno da je kupoprodajni ugovor od 14.08.2009. godine prividan pravni posao, koji je, po navodima tužioca i tuženog BB zaključen kako bi tuženi BB ostvario pravo na dečiji dodatak, a po tvrdnji tuženog VV radi realizacije usmenog sporazuma o deobi svih stvari koje su stečene zajedničkim radom stranaka i njihove braće. Zato je po stanovištu tog suda, reč o ništavom ugovoru koji u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ne proizvodi pravno dejstvo, pri čemu tuženi VV nije ni dokazao svoju tvrdnju da je na taj način realizovana deoba zajedničke imovine. Po nalaženju tog suda, i pod pretpostavkom da je tuženi dokazao da su predmetni lokal i druge nepokretnosti na kojima su stranke i njihova braća sada vlasnici kupljeni iz njihovih zajedničkih sredstava, ili bar iz njegovih sredstava i sredstava tužioca, bilo bi neophodno da sva lica koja su tu imovinu sticala, ili bar tužilac i tuženi VV, budu ugovorne strane. Takođe, prvostepeni sud je zaključio da osporeni simulovani ugovor o kupoprodaji ne može biti ni disimulovani ugovor o poklonu, jer nije postojala volja stranaka da se takav ugovor zaključi.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključak nižestepenog suda i zato odbio žalbu tuženog VV. Po oceni tog suda, nisu osnovani žalbeni navodi da je spornim ugovorom prikriven ugovor o deobi zajedničke imovine, jer je tokom postupka utvrđeno da je predmetni lokal kupljen u porodičnoj zajednici, ali da navodnoj deobi nisu prisustvovali svi članovi te zajednice.

Ovakvo stanovište nižestepenih sudova, po oceni revizijskog suda, za sada se ne može u potpunosti prihvatiti.

Prihvatljiv je stav sudova da je osporeni ugovor o kupoprodaji prividan pravni posao, jer nije bilo sporno da tuženi VV nije platio cenu za lokal koji je bio predmet tog ugovora.

Prema članu 66. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. S tim u vezi, prihvatljiv je i stav nižestepenih sudova da ugovor o kupoprodaji ne prikriva ugovor o poklonu, jer nije postojala volja tuženog BB da učini poklon svom saugovaraču (animus donandi).

Međutim, bez utvrđenja i razjašnjenja određenih činjenica kroz ocenu izvedenih dokaza, za sada se ne može prihvatiti stav da ugovor o kupoprodaji nije bio osnov za sticanje vlasništva tuženog VV na predmetnom lokalu, kao delu zajedničke imovine koju su stranke i njihova braća stekle i usmeno međusobno podelile. U tom kontekstu, nije prihvatljivo stanovište prvostepenog suda da iskazi stranaka i svedoka nisu od značaja za činjenično – pravna utvrđenja.

Naime, iskazi stranaka i svedoka, njihove rođene braće, saglasni su u pogledu činjenice da su svi oni, osim tuženog BB, živeli i radili u inostranstvu i da su zajedničkim sredstvima ostvarenim takvim radom kupovali nepokretnosti u Novom Pazaru. Iz njihovih iskaza proizilazi i da su odlučujuću ulogu u porodičnim odnosima imali tužilac i tuženi VV, koji su se i usmeno dogovorili o načinu na koji će se izvršiti deoba tako stečene imovine, i da su sva ostala braća njihov dogovor prihvatila, što bi značilo da su svi oni koji su učestvovali u sticanju zajedničke imovine bili i učesnici sporazuma o njenoj deobi. Ono u čemu se razlikuju njihovi iskazi je činjenica da li je predmetni lokal stečen njihovim zajedničkim sredstvima, kako to tvrde tuženi VV i svedoci DD, ĐĐ i EE, ili je isti kupljen sopstvenim sredstvima tužioca, kako to tvrdi tužilac i tuženi BB, a s tim u vezi i činjenica da li je lokal bio predmet usmene deobe i kome je pripao – tužiocu ili tuženom VV. Zato je ocena njihovih iskaza bitna u ovom sporu, jer se samo tako mogu utvrditi činjenice da li je predmetni lokal stečen zajedničkim sredstvima i zato bio predmet usmene deobe, u kojoj su učestvovali svi zajedničari i po kojoj je pripao u svojinu tuženom VV a sporni ugovor o kupoprodaji zaključen kako bi se realizovao usmeni sporazum zajedničara o deobi i na tuženog VV prenelo pravo svojine na lokalu sa tuženog BB, odnosno činjenica da je lokal kupljen sopstvenim sredstvima tužioca, zbog čega nije ulazio u zajedničku imovinu i nije bio predmet deobe, pa bi se u tom slučaju radilo o prividnom ugovoru koji ne bi prikrivao ni ugovor o deobi.

Iz tih razloga, obe nižestepene presude su morali biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će oceniti izvedene dokaze i navode stranaka, a zatim o tužbenom zahtevu doneti novu odluku.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić