U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dejan Lazić, advokat u ..., protiv tuženog „Komercijalna banka“ AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Požarevcu Gž 389/20 od 22.07.2020. godine, u sednici veća od 12.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

PREINAČAVAJU SE presude Višeg suda u Požarevcu Gž 389/20 od 22.07.2020. godine i Osnovnog suda u Požarevcu P 1525/19 od 10.03.2020. godine tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje sa osiguranjem života broj ..., zaključen 30.10.2017. godine između parničnih stranaka, koji glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora“ i da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 18.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.10.2017. godine do isplate i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 55.700,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P 1525/19 od 10.03.2020. godine odbijen je prigovor mesne nenadležnosti, utvrđeno da je ništav član 6. stav 1. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje sa osiguranjem života od 13.10.2017. godine zaključen između parničnih stranaka i obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od 18.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.10.2017. godine do isplate i na ime naknade troškova postupka iznos od 19.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Požarevcu Gž 389/20 od 22.07.2020. godine odbijena je žalba tuženog, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o dinarskom kreditu za finansiranje sa osiguranjem života broj ... dana 13.10.2017. godine kojim je tužilji odobren kredit u iznosu od 925.000,00 dinara. Članom 6. stavom 1. ugovoreno je da se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ugovora. Na ime troškova kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje tužilja je tuženoj platila iznos od 18.500,00 dinara dana 13.10.2017. godine.

Tačkom 3.3. ponude za zaključenje ugovora od 10.10.2017. godine, u okviru vrste i visine svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnik, navedena je naknada za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa kredita, odnosno 18.500,00 dinara fiksno.

Prema stanovištu nižestepenih sudova, tužbeni zahtev je usvojen primenom članova 12, 15, 103, 105, 210, 214. i 1065. ZOO jer tuženi nije obrazložio od čega se tačno sastoje troškovi obrade kreditnog zahteva i puštanja u korišćenje, ni kako je došao do tog novčanog iznosa, niti je opredelio strukturu troškova.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stavu 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. stav 1. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Prema članu 1066. stavu 1. ZOO ugovor o kreditu mora biti zaključen u pismenoj formi, a prema stavu 2. ugovorom o kreditu utvrđuje se iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita.

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/11), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 13.10.2017. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stavu 4. tački 10) Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje, na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3) i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema spisima predmeta, tuženi je dostavio tužilji ponudu za zaključenje ugovora od 10.10.2017. godine u kojoj je navedeno da naknada za obradu kreditnog zahteva iznosi 18.500,00 dinara. Kako je tužilja prilikom zaključenja ugovora 13.10.2017. godine pismeno obaveštena o obavezi plaćanja naknade za obradu kreditnog zahteva i iznosu te naknade, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu, niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stava 1. tačke 12) Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba člana 6.1. ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva banci plati jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Primenom člana 165. stava 2. u vezi članova 153. stava 1. i 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 55.700,00 dinara. Navedeni iznos obuhvata nagradu punomoćniku za zastupanje na ročištu od 04.03.2020. godine u iznosu od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i revizije u iznosu od 18.000,00 dinara i sudske takse na žalbu u iznosu od 1.400,00 dinara, drugostepenu presudu u iznosu od 2.800,00 dinara, reviziju u iznosu od 5.600,00 dinara i ovu presudu u iznosu od 8.400,00 dinara. Tuženom nije dosuđena naknada za sastav podneska od 16.01.2020. godine jer nije bio potreban za ovu parnicu.

Na osnovu člana 416. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić