Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 15385/2022
25.01.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Velimir Maksić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Cvetić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1427/22 od 07.06.2022. godine, u sednici održanoj 25.01.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1427/22 od 07.06.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Užicu P 156/20 od 04.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženog obaveže da mu na ime naknade štete plati iznos od 12.890.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2022. godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 142.627,00 dinara.
Apelacioni sud u Kragujevcu je, presudom Gž 1427/22 od 07.06.2022. godine, stavom I izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Užicu P 156/20 od 04.03.2022. godine. Stavom II izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 2. tačka 3. istog Zakona.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je, u svojstvu punomoćnika, zastupao tužioca, kao vlastodavca, u predmetima Privrednog suda u Užicu P 434/14 i P 109/17, na osnovu ugovora o zastupanju od 16.09.2014. godine kojim se tuženi obavezao da u ime i za račun tužioca, i njegove supruge, kao njihov punomoćnik, zastupa preduzetničku firmu PR PTP „VV“ ..., pred Privrednim sudom u Užicu. Ugovoreno je da tuženi, kao advokat, u sporovima protiv GG, direktora preduzeća „DD“ d.o.o. ..., preduzima sve poslove radi uspeha u sporu tužioca AA, a tužilac se obavezao da mu isplati nagradu u slučaju dobijenih sporova od 24.600 evra, koji iznos predstavlja 8% vrednosti nepokretnosti koja je procenjena na iznos od 330.000 evra. Tužilac tužbom traži da sud tuženog obaveže da mu po osnovu naknade štete plati iznos od 1.090.800,00 dinara, koji mu je dosuđen presudom Privrednog suda u Užicu P 109/17, a ta presuda je ukinuta presudom Privrednog apelacionog suda i predmet vraćen na ponovno suđenje. U ponovnom postupku, tužilac je povukao tužbu pa je Privredni sud u Užicu doneo rešenje P 167/2020 od 17.07.2020. godine, kojim je utvrđeno da je tužba tužioca povučena. Tužilac tužbom takođe traži da sud tuženog obaveže da mu na ime naknade štete isplati iznos od 11.800.000,00 dinara, zbog obaveze plaćanja PDV-a na promet nepokretnosti po zaključenom predugovoru o prodaji Ov .../... od 16.12.2013. godine kojim je tužilac, u svojstvu prodavca, prodao kupcu „DD“ d.o.o. ..., poslovno stambenu zgradu na kat. parc. ... k.o. ... za iznos kupoprodajne cene od 330.000 evra, pri čemu ga u tom pravnom poslu nije zastupao tuženi. Po tužbi ovde tuženog protiv ovde tužioca kao tuženog, radi isplate nagrade za zastupanje, tužilac AA i njegova supruga ĐĐ, su obavezani presudom Višeg suda u Užicu da tužiocu u toj parnici ovde tuženom BB plate, na ime duga, iznos od 24.600 evra u dinarskoj protivvrednosti. Tužilac je sa tuženim, kao svojim punomoćnikom, prisustvovao svakom ročištu i bio aktivno uključen u sve predmete te upoznat sa tokom postupka i sadržajem predmeta Privrednog suda u Užicu P 434/14 i P 109/17, tako što ga je tuženi redovno obaveštavao, sa aspekta struke, i objašnjavao mu koje je sve pravne radnje preduzeo. Tužiocu je bila poznata sadržina presude Privrednog suda u Užicu P 109/17 od 26.02.2018. godine, a pošto je želeo da se postupak u tom predmetu što pre okonča kako bi prodao poslovno-stambenu zgradu u ..., u pogledu koje je bila određena privremena mera zbog vođenja navedenih postupaka, tužilac je tuženom, kao punomoćniku, naložio da ne izjavljuje žalbu na prvostepenu presudu P 109/17 od 26.02.2018. godine, u delovima u kojima tužilac nije uspeo u postupku koji je vođen protiv njega kao tuženog, a zatim je, podneskom od 28.02.2019. godine, insistirao da povuče protivtužbu u tom predmetu.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe člana 154. stav 1. i člana 751. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da tužilac nije dokazao da mu je, postupanjem tuženog, prouzrokovana šteta jer su sve pravne radnje, zbog kojih tužilac tvrdi da mu je prouzrokovana šteta, preduzete voljom tužioca, kao stranke u postupku, kome je, zbog njegove prezaduženosti i nelikvidnosti preduzeća „DD“ d.o.o. ..., odgovaralo da se postupak okonča što pre kako bi prodao nepokretnosti i vratio dugove, pa je protivtužba voljom tužioca povučena, dok je plaćanje PDV-a, zakonska obaveza koju je tužilac bio dužan da ispuni i nije u vezi sa bilo kojim postupkom tuženog.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.
Odredbom člana 89. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je punomoćje ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac, pravnim poslom, daje punomoćniku. Obim ovlašćenja propisan je odredbom člana 91. stav 1. istog Zakona, tako što punomoćnik može preduzimati samo one pravne poslove za čije je preduzimanje ovlašćeno. Nalogoprimac je dužan izvršiti nalog prema primljenim upustvima, sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, ostajući u njegovim granicama i u svemu paziti na interese nalogodavca i njima se rukovoditi na osnovnu odredbe člana 751. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kad nalogoprimac smatra da bi izvršenje naloga, po dobijenim uputstvima, bilo od štete za nalogodavca, on je dužan skrenuti na to njegovu pažnju i tražiti nova uputstva (stav 2). Ako nalogodavac nije dao određeno uputstvo o poslu koji treba obaviti, nalogoprimac je dužan, rukovodeći se interesima nalogodavca, postupiti kao dobar privrednik odnosno dobar domaćin, a ako je nalog bez naknade, kako bi u istim okolnostima, postupio u sopstvenoj stvari (stav 3). Odstupanje od naloga i uputstva propisano je odredbom člana 752. Zakona o obligacionim odnosima tako što od dobijenog naloga i uputstva nalogoprimac može odstupiti samo sa saglasnošću nalogodavca, a kada mu zbog kratkoće vremena ili iz kog drugog uzroka nije moguće tražiti saglasnost nalogodavca, on može odstupiti od naloga i uputstva samo ako je po proceni svih okolnosti mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi nalogodavca.
U konkretnom slučaju, troškovi postupka od 1.090.800,00 dinara, priznati tužiocu rešenjem sadržanim u presudi Privrednog suda u Užicu P 109/17, nisu naplaćeni jer je to rešenje ukinuto odlukom Privrednog apelacionog suda, kojom je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, nakon čega je tužilac protivtužbu u tom predmetu povukao jer je hteo da se postupak okonča što pre kako bi prodao poslovno-stambenu zgradu u ..., dok tuženi tužioca nije zastupao u postupku prodaje poslovno-stambene zgrade na kp. ... k.o. ..., za iznos kupoprodajne cene od 330.000 evra kada je tužilac, na ime PDV-a, platio 11.800.000,00 dinara. Pritom, tuženi je, u obe parnice u predmetima Privrednog suda u Užicu P 434/14 i P 109/17, postupao po nalozima i uputstvima dobijenim od tužioca, koga je u potpunosti obaveštavao o svim pravnim aspektima toka postupaka, pa tuženi tužiocu nije prouzrokovao štetu koja je predmet ove parnice.
Navodima revizije kojima ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, tužilac, ustvari, osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a to nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.
Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić