Presudom Višeg suda u Požarevcu Gž 209/21 (2019) od 01.04.2021. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su dana 18.01.2018. godine zaključile ugovor o gotovinskom kreditu br. ... ..., kojim je tužena tužiocu odobrila kredit u iznosu od 700.000,00 dinara. Članom 5.ovog ugovora, predviđena je obaveza tužioca da plati banci fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 7.000,00 dinara, koju je tužilac platio na dan zaključenja ugovora 18.01.2018. godine, prilikom puštanja kredita u tečaj. Navedeni trošak nominalno je opredeljen u ponudi tužene od 15.01.2018. godine, pod tačkom 3.3., gde je naznačeno da su troškovi obrade kreditnog zahteva : 7.000,00 RSD.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, jer je prema navedenoj odredbi tužilac bio dužan da plati naknadu za obradu kreditnog zahteva koja nije opredeljena na jasan i nedvosmislen način, pa je nejasno koji su stvarni troškovi i zašto se vezuju za iznos kredita. Stoga tužilac ima pravo na vraćanje datog, po odredbama člana 210. i 214. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 15.01.2018. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi od 15.01.2018. godine, povodom predmetnog ugovora o kreditu, u članu 3.3 navedena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 7.000,00 dinara, što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da plati fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva: 7.000,00 RSD.

Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ove naknade niti od čega se ona sastoji, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno, predmetna ugovorna odredba kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da plati fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva: 7.000,00 RSD., nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 165. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju traženi troškovi od ukupno 64.300,00 dinara i to: za sastav jednog podneska od strane advokata 6.000,00 dinara, za pristup advokata na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i revizije 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine), bez uvećanja od 20% na ime PDV-a, jer tužena nije dostavila račun o izvršenoj uplati. Tuženoj su priznati i troškovi na ime sudskih taksi: na žalbu i na drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, na reviziju 3.800,00 i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, prema važećoj TT.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić