Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, zaključkom Gradske uprave za urbanizam i stambeno-komunalne poslove Grada Leskovca, od 15.05.2012. godine, odbačen je, kao nepotpun, zahtev tužioca od 22.08.2011. godine, za izdavanje lokacijske dozvole za izgradnju mini hidroelektrane „...“ u ..., jer u ostavljenom roku od 15 dana nije dopunio svoj zahtev. Dana 15.12.2011. godine tužilac je Republičkoj direkciji za vode pri Ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, podneo zahtev za izdavanje vodnih uslova, koja je 29.02.2012. godine donela rešenje kojim je tužiocu, u postupku pripreme i izrade tehničke dokumentacije za izgradnju pregrade i zahvata vode iz ..., izdato 27 vodnih uslova, uz obavezu da se po završetku tehničke dokumentacije obrati najpre nadležnom vodoprivrednom preduzeću radi dobijanja izveštaja o izrađenoj tehničkoj dokumentaciji, a potom i ovom Ministarstvu, radi dobijanja vodne saglasnosti. Pre podnošenja ovog zahteva, tužilac je 19.09.2011. godine, sa „BB“ zaključio ugovor o izvođenju radova na izgradnji pristupnog puta i raščišćavanju terena (radovi su i izvođeni u toku 2011. i 2013. godine), zatim je 14.11.2011. godine sa vlasnicima parcela br. ... i ..., zaključio ugovore o pribavljanju prava korišćenja po ceni od 1200 i 370 evra, a radi pribavljanja celokupne tehničke dokumentacije za izgradnju minielektrane angažovao je VV za ugovorenu naknadu od 120.000 evra. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka sudovi su utvrdili da je tužilac imao izdatak u visini od 1.985,75 evra radi pribavljanja prava trajnog korišćenja i 80.000 evra koje je isplatio VV. U sudskom postupku utvrđeno je i da je nadležni organ Grada Leskovca, 29.12.2012. godine doneo rešenje kojim je „GG“ izdao lokacijsku dozvolu za izgradnju mini hidroelektrane na istoj reci, a 19.06.2013. godine izdata mu je i građevinska dozvola. Predlog tužioca za ponavljanje ovog postupka (izdavanje lokacijske dozvole „GG“), odbačen je rešenjem nadležnog organa Grada Leskovca od 29.10.2012. godine, koje je potvrđeno rešenjem nadležnog Ministarstva od 13.06.2013. godine. Dana 29.12.2012. godine izvršen je vanredni inspekcijski nadzor lokacijske dozvole i tom prilikom je Republički urbanistički inspektor konstatovao da je rešenje o lokacijskoj dozvoli „GG“ izdato u skladu sa važećim Zakonom o planiranju i izgradnji i Prostornim planom Grada Leskovca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev, osnovano nalazeći da u postupanju organa tuženih nije bilo nezakonitog postupanja, pa nisu ispunjeni ni uslovi za naknadu štete, primenom člana 172. stav 1. ZOO.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete, za koju tužilac tvrdi da je pretrpeo nezakonitim radnjama organa tužene.

Pojam materijalne štete utvrđen je odredbom člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, po kome štetu predstavlja umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Oštećeni ima pravo na naknadu kako obične štete, tako i izmakle koristi (član 189. stav 1. ZOO), a za štetu odgovara onaj ko drugome istu prouzrokuje, osim ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1. ZOO). Pravno lice odgovara i za štetu koju trećem licu prouzrokuje njegov organ u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1. ZOO).

Prema navedenim odredbama, uslovi za ostvarenje prava na naknadu štete su – nastanak štete, radnja štetnika (kada se ne radi o objektivnoj odgovornosti) i postojanje uzročne veze između štete i štetne radnje. Kada se radi o šteti u smislu člana 172. stav 1. ZOO, pravno lice će biti odgovorno samo ako se utvrdi da je šteta posledica nezakonitog i nepravilnog rada njegovog organa, što podrazumeva postupanje suprotno zakonu i pravilima postupka za rad tog organa. Pri tom, prilikom ocene da li su ispunjeni uslovi za postojanje odgovornosti za nastalu štetu od pravnog lica, u konkretnom slučaju od države – Republike Srbije i Grada Leskovca, treba imati u vidu da pogrešna primena prava, odnosno primena pogrešnog zakona ili pogrešne zakonske odredbe, kao i pogrešno tumačenje pravne norme, ne predstavlja ni nepravilan ni nezakoniti rad organa. Pogrešna primena prava može se kvalifikovati kao nezakonit rad samo u slučaju ako je u pitanju namera ili gruba nepažnja.

U konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je u radnjama organa tuženih bilo nezakonitog postupanja, niti da je postojala bilo kakva uzročna veza između postupanja organa tuženih i troškova kojima se tužilac izložio, a koje u ovom postupku potražuje kao štetu. Naime, tužiočev zahtev za izdavanje lokacijske dozvole je odbačen, kao nepotpun, jer u ostavljenom roku nije dostavio sva potrebna dokumenta za pribavljanje ove dozvole. Međutim, protiv ovog zaključka on nije koristio pravo žalbe, pa pored toga što eventualno pogrešna primena prava ne predstavlja nezakonit rad organa, tužilac ne može tek u ovom sudskom postupku ukazivati da je rad organa tuženog Grada Leskovca nezakonit, jer je zaključak donet uz pogrešnu primenu zakona. Dakle, tužilac nije iskoristio pravo na pravno sredstvo (žalbu), koje ima po zakonu, već je sam preduzeo radnje u cilju priprema za gradnju mini hidroelektrane.

Tužilac štetu potražuje na ime troškova kojima je bio izložen radi izvođenja radova na raščišćavanju terena i izgradnji pristupnog puta, radi pribavljanje prava korišćenja od vlasnika parcela br. … i …, kao i radi izrade tehničke dokumentacije za izgradnju minielektrane, ali je sve navedene radnje preduzeo u postupku pripreme tehničke dokumentacije i neophodnih dozvola. Sve ove radnje preduzete su pre dobijanja lokacijske dozvole i pre dobijanja rešenja o vodnim uslovima, pa je tužilac znao ili je morao znati da postoji mogućnost da ne dobije potrebne dozvole za izgradnju minielektrane, ali ih je na sopstveni rizik ipak preduzeo, zbog čega ne može potraživati naknadu ovih troškova od tuženih, iako oni za njega predstavljaju štetu, jer ne postoji uzročna veza između za tužioca nastale štete i postupanja organa tuženih.

Okolnost što je lokacijska dozvola za izgradnju mini hidroelektrane na istoj reci izdata drugom pravnom licu, nije i ne predstavlja nezakonit ili nepravilan rad organa tuženih, imajući u vidu da je u postupku utvrđeno da je dozvola „GG“ izdata u skladu sa važećim propisima, što je utvrđeno i u postupku vanredne inspekcijske kontrole od strane Republičkog urbanističkog inspektora. Na suprotan zaključak ne upućuje ni isticanje tužioca da su morali biti spojeni upravni postupci koji su vođeni po zahtevu tužioca i po zahtevu „GG“, za izdavanje lokacijeske dozvole, jer primenom člana 117. stav 1. ZOUP, spajanje postupaka radi jednovremenog odlučivanja predstavlja mogućnost, ali ne i obavezu upravnog organa.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz tih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić