Tužena je u odgovoru na reviziju predložila da se revizija odbaci kao nedozvoljena.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Ispitujući ispunjenost uslova za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud je u vidu imao prirodu i sadržinu pitanja predloženog za razmatranje, sadržinu tražene sudske zaštite, odluke nižestepenih sudova donete primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, kao i razloge na kojima su zasnovane, pa je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1 ZPP.

Predmet ovog spora je zahtev za isplatu uglavničenog iznosa zatezne kamate, sa traženom procesnom kamatom od podnošenja tužbe 08.03.2018.godine do isplate. Prema relevantnim činjenicama, zbog neizvršene isplate po ugovoru o dodeli podsticajnih sredstava, zaključenom između stranaka 10.11.2016.godine, po kojem je obaveza tuženog glasila na 209.340,00 dinara i rok za isplatu 7 dana, tužilja je prvo uputila tuženom opomenu 08.02.2017.godine, zatim podnela tužbu sa predlogom za izdavanje platnog naloga, na platni nalog od 30.03.2017.godine tuženi je izjavio prigovor, pa je sproveden parnični postupak, okončan presudom na osnovu priznanja od 31.05.2017.godine. Tuženi je obavezan da tužilji isplati, kako je ona tražila, glavnicu duga sa zateznom kamatom od 30.03.2017.godine do isplate. Na osnovu pravnosnažne presude, glavni dug sa iznosom parničnih troškova naplaćen je dana 21.07.2017.godine, a zakonska zatezna kamata naplaćena dana 28.12.2017.godine. Nakon isplate glavnice, kamate i drugog sporednog potraživanja po pravnosnažnoj presudi, pokrenut je ovaj postupak, tužbom podnetom 08.03.2018.godine za isplatu obračunate kamate na iznos glavnog duga 209.340,00 dinara za period od 18.11.2016.godine do 29.03.2017.godine, u iznosu od 9.076, 51 dinara.

Prvostepeni sud je tužbeni zahtev usvojio, smatrajući da tužilji pripada zatezna kamata za navedeni period docnje tuženog, koji nije obuhvaćen prethodnom dosudom.

Drugostepeni sud je svojom odlukom odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da je dužničko poverilački odnos stranaka u pogledu glavnog potraživanja i kamate koja ga prati, ugašen pravnosnažnom presudom na način koji je tužilja zahtevala u prethodno vođenoj parnici i isplatom po pravnosnažnoj presudi.

Tužilja u reviziji ukazuje na postojanje drugačije prakse po pitanju nepresuđene stvari o kamati koja nije tražena u prethodno vođenoj i okončanoj parnici. Ovde je u pitanju situacija da u prethodnoj parnici nije izostao zahtev za isplatu kamate, već je ograničen bio na period od 30.03. 2017.godine do isplate, presudom je zajedno sa glavnicom dosuđena i kamata koja je tražena, sve u granicama postavljenog zahteva u postupku koji je za predmet imao ispunjenje dužnikove obaveze.

Pobijana presuda je zasnovana na shvatanju da je ispatom potraživanje glavnog duga i kamate kao sporednog potraživanja, ugašeno. Sa tog razloga, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu obračunatog iznosa kamate za period od 18.11.2016.godine do 29.03.2017.godine. U obrazloženju pobijane presude izneti su razlozi opredeljujući za primenu materijalnog prava.

Prema odredbama člana 277. stav 1. i stav 2. Zakona o obligacionim odnosima zatezna kamata je posledica docnje u izvršenju novčane obaveze. Zatezna kamata kao sporedno potraživanje nastaje čim dužnik padne u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze i teče sve dok se glavni dug ne ugasi. Isplatom glavnog duga obaveza prestaje, propisano je u članu 295. stav 1. ovog zakona. Saglasno odredbi člana 279. stav 2. istog zakona, obračunata kamata može da predstavlja samostalno potraživanje tek po isplati glavnog duga. Uslov da kamata postane samostalan zahtev nastaje tek ako kamata kao sporedno potraživanje nije bila zahtevana i naplaćena zajedno sa glavnicom.

U konkretnom slučaju, kamata je bila deo zahteva u prethodno vođenoj parnici. Uz glavnicu bila je zahtevana i dosuđena zatezna kamata na iznos glavnog duga kao sporedno potraživanje i isplaćena je kao i glavnica duga, u izvršnom postupku, pre pokretanja ove parnice. Pokretanjem nove parnice nastoji se otkloniti propust što u prethodnoj nije tražena kamata od isteka roka za isplatu po zaključenom ugovoru. U osnovi primenjen je stav o nepostojanju pravnog uporišta da se posle isplate glavnog duga sa sporednim potraživanjima u izvršnom postupku, ostvari sporedno potraživanje kamate za raniji period. Stav je baziran na odgovarajućoj oceni drugostepenog suda o pravnom značaju utvrđenih činjenica, pri kojoj je sud cenio sadržinu pravnog odnosa o kojem je parnica okončana, okolnost da je zahtev bio ograničen dispozicijom tužilje, da se tužilja koristila pravom na pravnu zaštitu i ostvarila je u granicama onog što je smatrala osnovanim, ishodila isplatu glavnog duga i zahtevanih sporednih potraživanja i zaključio da su sva potraživanja prema tuženom ugašena.

Imajući u vidu izneto u predloge revizije za primenu člana 404. stav 1. ZPP i okolnosti zbog kojih se po nalaženju drugostepenog suda tužbeni zahtev pokazao neosnovanim, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da u ovoj parnici nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu ujednačavanja sudske prakse, kao i da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. S obzirom da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 468. stav 1. ZPP, propisano je da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Članom 479. stav 6. ZPP, propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena. Zbog isključenja prava na reviziji u sporovima male vrednosti ne primenjuje se član 403.stav 2. ZPP, tako da preinačenje prvostepene presude od strane drugostepenog suda nema uticaja na dozvoljenost revizije u postupcima o sporovima male vrednosti.

U konkretnom slučaju, tužba radi isplate podneta je 08.03.2018. godine, vrednost predmeta spora iznosi 9.076,51 dinara dinara, radi se o sporu male vrednosti, te revizija tužilje nije dozvoljena prema članu 479. stav 6. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić