Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gžrr 191/22 od 22.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1 38/2019 od 01.06.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, sa predlogom da se o reviziji odlučio o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Troškove za sastav odgovora na reviziju nije tražio.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu imovinske štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovi sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. ZPP i ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 914/2018 od 18.06.2018. godine, usvojen je prigovor ovde tužioca kao predlagača i utvrđeno je da mu je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 4155/2010 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od 4 meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Stečajni postupak u tom predmetu vođen je nad stečajnim dužnikom „Industrija kotraljajućih ležajeva“ a.d. Beograd, kod koga je tužilac bio zaposlen. U stečajnom postupku tužilac je svrstan u treći isplatni red sa iznosom potraživanja u iznosu od 1.579.870,00 dinara, koje potraživanje se odnosi na neisplaćene minimalne zarade tužioca kao zaposlenog kod ovog preduzeća u periodu od 01.09.2002. godine do 31.03.2005. godine. Tužiočevo potraživanje nije namireno. Ovo društvo je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a od tada do jula 2005. godine, društvo je poslovalo sa 41,5% državnog kapitala koji je bio u vlasništvu Akcijskog fonda RS, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i Fonda za razvoj. Na dan otvaranja postupka stečaja nad Akcionarskim društvom „Industrija kotrljajućih ležajeva“ 22.10.2010. godine država je imala udeo od 0,55% u kapitalu stečajnog dužnika. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, suspendovani su svi organi ovog društva i obrazovan je odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja, tako što je određen vršilac dužnosti direktora da obavlja funkciju suspendovanih organa poslovanja, sve do 01.01.2010. godine kada je doneta Uredba o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i tuženu obavezali da tužiocu naknadi imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u utuženom iznosu, sa pripadajućom kamatom, jer je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, a tužena odgovara za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku po osnovu objektivne odgovornosti. Počev od 07.02.2002. godine stečajni dužnik a tužiočev poslodavac nije bilo preduzeće institucionalno nezavisno od države, pošto je Vlada Republike Srbije imenovala Upravni odbor preduzeća u periodu iz kog proističe sporno potraživanje tužioca, što znači da je država imala faktičku kontrolu nad „IKL“ a.d., pa je odgovorna kako za neizvršavanje odluka sudova donetih protiv tog preduzeća koje se i nakon njegove privatizacije nalazilo pod njenom kontrolom, tako i za neefikasno sprovođenje stečajnog postupka. Odgovornost tužene proizilazi iz odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog suda, presude nižestepenih sudova zasnovane su na pogrešnoj primeni materijalno prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku, od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 914/2018 od 18.06.2018. godine, utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine nad poslodavcem tužioca AD „Industrija kotrljajućih ležajeva“, koje je u tom momentu, bilo u većinskom privatnom kapitalu sa udelom države od 0,55% od ukupnog broja akcija. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je za izvršne poverioce nastala usled nemogućnosti naplate njihovih potraživanja koja su bila utvrđena pravnosnažnom odlukom suda i priznata u stečajnom postupku, postoji kada je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, zbog toga što je Republika Srbija donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju a što je objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je prvi Zakon o privatizaciji, odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, broj 32/97), u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/2007), je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Pošto je zakonskim rešenjima objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Međutim, ovde to nije slučaj pošto je „IKL“ a.d. raspolagao većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a nakon toga postupak svojinske transformacije – privatizacije je okončan rešenjem nadležnog Ministarstva poljoprivrede od 15.11.2011. godine. Tužiočevo potraživanje datira iz perioda počev od 01.09.2001. godine, kada je država imala manjinski udeo u kapitalu društva od 41,50%. Stoga ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije, u smislu donetih zakona kojima su produživani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućeno izvršenje sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekt privatizacije, pošto se oni ne odnose na stečajnog dužnika – poslodavca tužioca koji je privatizovan pre izmene Zakona o privatizaciji. Iz navedenih razloga tužiočev tužbeni zahtev je neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka u iznosu od 56.250,00 dinara. Visina troškova je odmerena prema opredeljenom zahtevu i to za sastav odgovora na tužbu od strane pravobranilaštva u iznosu od 11.250,00 dinara i za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 22.500,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković