Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, učinjene pred drugostepenim sudom, na koju se revizijom ukazuje, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom, što ovde nije slučaj. O žalbi tužioca drugostepeni sud je odlučio na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, a u obrazloženju presude drugostepeni sud je ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, pa nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca i drugih lica vođen je krivični postupak pred tadašnjim Okružnim sudom u Pančevu (kasnije Višim sudom u Pančevu) zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo zloupotrebe položaja službenog lica u saizvršilaštvu. Aktom Ki 133/06 od 05.01.2007. godine, istražni sudija Okružnog suda u Pančevu je obavestio Policijsku upravu Beograda da je protiv tužioca određeno sprovođenje istrage zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja i da je neophodno da mu navedeni državni organ oduzme putnu ispravu – pasoš, a aktom K 43/09 od 13.03.2009. godine upućen je zahtev Policijskoj upravi Beograda za odbijanje zahteva za izdavanje putne isprave ili vize tužiocu, odnosno oduzimanje putne isprave i poništaja vize. Nakon toga, usledila je prepiska između Okružnog suda u Pančevu i MUP RS, Policijska uprava Grada Beograda u vezi izdavanja pasoša tužiocu tokom koje je sud obaveštavao organ uprave da je i dalje na snazi zabrana vraćanja odnosno izdavanja pasoša jer krivični postupak nije pravnosnažno okončan. Tužilac je 2010. godine, prilikom odlaska u policiju radi produženja i preuzimanja novog pasoša saznao za zabranu da mu se izda putna isprava. MUP RS – Policijska uprava za Grad Beograd je 24.06.2011. godine, oduzela tužiocu privremeno putnu ispravu – pasoš (potvrda o privremenom oduzimanju predmeta broj 27-233/07 od istog datuma). Krivični postupak protiv tužioca okončan je presudom Višeg suda u Pančevu K 154/12 od 11.12.2015. godine, kojom je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja službenog lica u saizvršilaštvu, koja je postala pravnosnažna donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž 201/16 od 25.04.2016. godine. Tužilac se u toku krivičnog postupka više puta obraćao sudu radi vraćanja putne isprave, kao i nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka radi donošenja rešenja o ukidanju mere koja se odnosila na oduzimanje pasoša. Viši sud u Pančevu je 13.07.2016. i 16.09.2016. godine, obavestio Policijsku upravu za Grad Beograd, da više nema smetnji za izdavanje putne isprave tužiocu jer je krivični postupak prvnosnažno okončan oslobađajućom presudom. Tokom jula, oktobra i decembra meseca 2010. godine, tužilac je putem e-mail prepiske ostvario poslovnu komunikaciju sa licem po imenu BB koja se odnosila na određene poslovne aranžmane, ali ne i konkretno na ponudu da bude direktor inostrane firme. Dopisom od 01.02.2016. godine, inostrana firma obavestila je tužioca da potvrđuje svoju spremnost iz 2010. godine da ga zaposli kao direktora izvoza i rukovodioca distribucije za tržište Azije, Severne Afrike, Bliskog Istoka, pri čemu bi njegov zadatak bila distribucija proizvoda i tehnologija na polju reciklaže, koji zadatak je trebalo da preuzme septembra 2010. godine, za koju je dogovorena mesečna naknada od 6.500 evra (bruto 7.930 evra) plus dokumentovani prateći troškovi, izražavajući žaljenje što nije mogao da ispuni dogovor usled ličnih problema sa sudskim postupkom u Srbiji i oduzetom putnom ispravom, zbog čega su anulirali dogovor.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan primenom člana 172. u vezi članova 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravila o teretu dokazivanja, nalazeći da je tužilac dokazao postojanje nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene povodom oduzimanja putne isprave u krivičnom postupku, ali da nije dokazao da je zbog toga za njega nastupila šteta u vidu izgubljene dobiti u traženom novčanom iznosu. Izvedeni dokazi ne pružaju dovoljnu činjeničnu podlogu za zaključak da bi tužilac da je posedovao putnu ispravu u spornom periodu mogao realno i osnovano ostvariti traženu zaradu u inostranoj firmi, budući da nije dokazao da mu je inostrana firma dostavila konkretnu ponudu za posao, već se sve svodilo na neformalne dogovore tužioca i svedoka BB, pri čemu je ponuda očigledno datirala od 2000. godine, a tužilac nije dokazao ni razloge svoje tadašnje nezainteresovanosti za ponudu, niti da je neko drugo lice u inostranoj firmi obavljalo takve ili slične poslove i koliku je zaradu ostvarilo.

Po oceni Vrhovnog suda, kod ovako utvrđenih činjenica i postavljenog tužbenog zahteva, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe članova 155. i 189. stav 3. ZOO u vezi sa primenom pravila o teretu dokazivanja, kada su odbili tužbeni zahtev za naknadu izgubljene dobiti, jer tužilac nije dokazao da bi ostvario dobit u utuženom iznosu, te da se ista mogla očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funcija. Po članu 155. tog zakona, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) i oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (član 189. stav 1.). Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.).

Polazeći od navedenih zakonskih normi, da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete po osnovu izmakle dobiti, potrebno je da se ispune određeni uslovi, između ostalog da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da se dobit mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, kao i da je ostvarenje bilo sprečeno štetnikovom radnjom. Izmakla dobit mora biti konkretno dokazana. Odredbom člana 231. stav 1. i 2. ZPP propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete zbog izgubljene dobiti nije dovoljno predviđanje i očekivanje dobitka, već objektivna mogućnost sticanja dobiti prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Neophodno je da tužilac dokaže kako postojanje osnova potraživanja uz određeni stepen izvesnosti, tako i visinu štete koju potražuje, što u konkretnom slučaju znači da bi se tužilac u spornom periodu zaposlio na određenim poslovima u inostranoj firmi, kao i iznos zarade, čije ostvarenje je sprečeno postupanjem organa tužene. Kako tužilac nije dokazao sve relevantne činjenice za postojanje i visinu izmakle dobiti, pravilno su nižestepeni sudovi, primenom pravila o teretu dokazivanja, tužbeni zahtev odbili kao neosnovan. Suprotno navodima revizije, nije bilo mesta primeni člana 232. ZPP, koji propisuje da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari da odredi po slobodnoj oceni. Primeni navedene odredbe ima mesta u slučaju osnovanosti potraživanja, što ovde nije slučaj, jer tužilac nije dokazao izvesnost dobiti, odnosno da bi u situaciji da je imao pasoš mogao da putuje u inostranstvo u posmatranom periodu, i da bi zaposlenjem u inostranoj firmi ostvario zaradu. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pravilan je zaključak u pobijanoj odluci da tužilac nije dokazao postojanje štete u vidu izmakle dobiti, u smislu odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pa su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodima revizije se osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza, čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što po članu 407. stav 2. ZPP, nije dozvoljen revizijski razlog, budući da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, a što ovde nije slučaj.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković