Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u LN broj .. KO Rumenka upisana je parcela broj .. ukupne površine 9.280 m2, koja se nalazi u ulici ..., po vrsti zemljište u građevinskom području, a po kulturi njiva 2. klase. Tužilac je upisan kao njen vlasnik u celosti, nasledio je iza pokojne majke BB, a koja je istu stekla po osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog sa VV 24.04.1989. godine. Utvrđeno je da tužilac živi sa porodicom u inostranstvu, da je predmetnu parcelu imao nameru da proda u cilju rešavanja stambenog pitanja u inostranstvu, da je prodaja bila bezuspešna, jer su kupci odustajali od kupovine zbog nemogućnosti gradnje na predmetnoj parceli i planirane javne namene odnosno nudili bi cenu od nekoliko evra po m2. Tužilac je predmetnu parcelu dao svom bratu GG da je besplatno obrađuje kao poljoprivredno zemljište sa jednogodišnjom kulturom kako bi izbegao eventualno naplaćivanje i izricanje kazni i opomena od strane poljoprivredne inspekcije. Prema Informaciji o lokaciji, koja je izadata na osnovu Plana generalne regulacije naseljenog mesta Rumenka („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 21/15), parcela broj .. KO Rumenka namenjena je za površine javne namene: deo za sportski centar, deo za park i delovi za saobraćajne površine – ulice. Lokalitet nije opremljen uličnim instalacijama vodovoda i kanalizacije, dok je delimično opremljen uličnim elektroenergetskim i gasnim instalacijama i uličnom mrežom elektronskih komunikacijama. Prema faktičkom stanju na terenu parcela je slobodna za preuzimanje i privođenje nameni za javnu namenu, kako je određeno planom, a koristi se u svrhe poljoprivredne proizvodnje. Ukupna tržišna vrednost parcele iznosi 47.902.339,20 dinara (9.280m2 x 1.161,89 dinara).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, s pozivom na odredbe člana 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i ljudskih sloboda, odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije, članova 3, 4 i 8 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, odredbe člana 10. stav 2. 6 i 7. Zakona o javnoj svojini i odredbe člana 2. tačka 6. Zakona o planiranju i izgradnji, ocenio da tužiocu pripada odgovarajuća novčana naknada, jer je radnjama tuženog povređeno njegovo pravo na mirno uživanje imovine s obzirom da je donošenjem Plana generalne regulacije naseljenog mesta Rumenka predmetna parcela predviđena kao površina javne namene čime je pravo tužioca na korišćenje ove nepokretnosti u znatnoj meri ograničeno. Tužilac ima ograničenu mogućnost korišćenja predmetne parcele u punom svojinskom obimu i kapacitetu i nametnut mu je teret izvesnosti da će u jednom momentu predmetna nepokretnost biti i faktički oduzeta i privedena urbanističkoj nameni, a tužilac, kao vlasnik zemljišta, ne sme da trpi štetne posledice propuštanja nadležnih organa tužene da u dužem vremenskom periodu sprovedu postupak eksproprijacije.

Prema stanovištu drugostepenog suda, a imajući u vidu prirodu predmetnog zemljišta - poljoprivredno zemljište, koje se u te namene i koristi, tuženi donošenjem planskih akata nije ograničio tužioca u ostvarivanju njegovih svojinskih ovlašćenja, jer zemljište nije faktički oduzeto, niti je privedeno planiranoj nameni, a tužilac nije dokazao da je na drugi način korišćeno pre donošenja planskog akta, niti je dokazivao da se obraćao nadležnom organu tuženog za urbanizam radi izmene planskog dokumenta sa zahtevom da se izmene urbanistički uslovi i skinu ograničenja sa planskog dokumenta. Naime, saglasno odrebama članova 15. i 22. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, poljoprivredno zemljište može se koristiti samo za poljoprivrednu proizvodnju, ne može se koristiti u druge svrhe jer je zabranjeno korišćenje obradivog poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe. Kod izloženog, drugostepeni sud je ocenio da je tužiočev zahtev za isplatu tržišne vrednosti neosnovan, a posledično i zahtev za utvrđenje da je tuženi nosilac prava javne svojine na predmetnoj parceli.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno na ovako utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1). Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona uz uslov da je učinjen uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2).

Dakle, dozvoljeno oduzimanje ili ograničenje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Protokol 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u odredbi člana 1. propisuje da svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i to pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodna odredba međutim, ni na koji način ne utiče na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina i kazni (član 2). S tim u vezi, u presudi Sporrong i Lonnroth protiv Švedske (odluka od 23.09.1982. godine), Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da su Protokolom broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sadržana tri pravila: 1. neometano (mirno) uživanje imovine (prva rečenica stava 1); 2. oduzimanje imovine pod određenim uslovima (druga rečenica stava 1); 3. regulisanje korišćenja imovine (stav 2). Prvo pravilo se supsidijarno primenjuje kada se konkretna situacija ne može podvesti pod drugo i treće pravilo.

Zakon o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 62/2006 ... 95/2018), u odredbi člana 2. stav 1. tačka 1. propisuje značenje pojedinih izraza upotrebljenih u tom zakonu tako što poljoprivredno zemljište jeste zemljište koje se koristi za poljoprivrednu proizvodnju (njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, trstaci i močvare) i zemljište koje se može privesti nameni za poljoprivrednu proizvodnju. Odredbom člana 3. propisano je poljoprivredno zemljište koje je određeno za građevinsko zemljište tako što poljoprivredno zemljište koje je u skladu sa posebnim zakonom određeno kao građevinsko zemljište, do privođenja planiranoj nameni, koristi se za poljoprivrednu proizvodnju.

U konkretnom slučaju, predmetna parcela se koristi kao poljoprivredno zemljište (njiva) sa jednogodišnjim poljoprivrednim kulturama, a Planom generalne regulacije namenjena je površini javne namene – deo za sportski centar, deo za park i delovi za saobraćajne površine (ulice). Donošenjem planskog akta nije došlo do faktičke eksproprijacije jer tužilac nije lišen svoje imovine, već je regulisan način njenog korišćenja što takođe predstavlja mešanje u pravo na mirno uživanje imovine. Međutim, nije svako mešanje u pravo na mirno uživanje imovine osnov za isplatu naknade. U konkretnom slučaju, tužilac nije lišen imovine, ni formalno ni faktički, imajući u vidu da njegova parcela nije privedena nameni utvrđenoj planskim aktom i da se ista koristi u skladu sa svojom namenom. Uslovi pod kojima je zadiranje u imovinu opravdano su zakonitost, postojanje legitimnog cilja (zadovoljavanje javnog interesa) i proporcionalnost (srazmernost između upotrebljenih sredstava i cilja koji se nastoji da postigne), što je ovde slučaj. Tužilac, u konkretnom slučaju ne trpi teret koji bi bio nesrazmeran u smislu proporcionalnosti jer mu, donošenjem planskih akata, nisu nametnuta ograničenja u pogledu mirnog uživanja njegove imovine. Predmetno zemljište, tužilac ima mogućnost da koristi na isti način, kao poljoprivredno, do privođenja planiranoj nameni na osnovu člana 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, imajući u vidu da ono, iako zemljište koje je planskim aktom uvedeno u građevinski reon, nikada nije bilo predviđeno za gradnju objekata što znači da određivanjem javne namene predmetne parcele tužilac nije izgubio pravo da na njoj gradi pošto to pravo nikada nije ni imao. Zbog toga, tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu navedenog, saglasno članu 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković