Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 204/20 od 16.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu P 620/2019 od 26.12.2019. godine u prvom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P 620/2019 od 26.12.2019. godine u drugom, trećem i petom stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništava odredba ugovora o kreditu br. ...-....-... od 05.10.2009. godine zaključenog između tužioca i tužene, sadržana u članu 1. koji glasi: „korisnik kredita je saglasan da banka prilikom isplate kredita zadrži 2,00% od iznosa odobrenog kredita, a na ime troškova obrade kredita“, kao i da se obaveže tužena da na ime sticanja bez osnova isplati tužiocu iznos od 4.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.04.2019. godine do isplate i nadoknadi mu troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje presude pa do konačne isplate, te odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilac je na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizja tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi razmatranja pravnih pitanja od interesa za ostvarenje ravnopravnosti korisnika finansijskih usluga, kao i radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 05.10.2009. godine zaključile ugovor o kreditu kojim je tužena banka odobrila tužiocu kredit u iznosu od 200.000,00 dinara. Potpisivanjem ugovora tužilac se saglasio da tužena, prilikom isplate kredita, zadrži 2% od odobrenog iznosa na ime troškova obrade kredita, kao i da su mu uručeni Opšti uslovi kreditiranja kao sastavni deo zaključenog ugovora. Istog dana stranke su potpisale plan otplate kredita, u kojem su iskazane nominalna i efektivna kamatna stopa, pregled bitnih elemenata otplate kredita u kojem je iznos od 4.000,00 dinara prikazan kao naknada i drugi troškovi koje tužilac treba da plati u toku odobravanja i realizacije kredita i obrazac - osnovni podaci o kreditu. Označeni iznos od 4.000,00 dinara uračunat je u obračun efektivne kamatne stope, a tužena je taj iznos odbila od iznosa odobrenog kredita.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je osporena odredba ugovora o kreditu u suprotnosti sa načelima savesnosti i poštenja, odnosno jednake vrednosti uzajamnih davanja predviđenih članovima 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, ali i odredbama članova 46. i 47. istog zakona jer troškovi obrade kredita i način njihovog obračuna nisu jasno definisani, pa je tužiocu tako ostao nepoznat mehanizam njihovog obračuna i on doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu koja je, na osnovu unapred pripremljenog teksta ugovora na čiju sadržinu nije mogao uticati, odredila iznos tih troškova. Po nalaženju tog suda, tužena banka ima pravo na naplatu troškova ali samo pod uslovom da je njena ponuda sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita tako da tužilac - korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč, odnosno iz čega se isti sastoje. Iz tih razloga prvostepeni sud je, primenom člana 103. stav 1. i člana 105. stav 1. u vezi sa članovima 104. stav 1, 210. i 214. istog zakona obavezao tuženu na vraćanje iznosa primljenog po osnovu ništavne ugovorne odredbe sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, ugovor o kreditu koji su stranke zaključile i drugi akti - pregled bitnih elemenata otplate kredita i obrazac - osnovni podaci o kreditu, sadržali su jasne i nedvosmislene podatke o obavezi tužioca i visini svih troškova sa čim se on saglasio potpisivanjem ugovora i drugih navedenih akata, pa zato nije bio u zabludi u pogledu te obaveze niti postoje razlozi za ništavost predmetne ugovorne odredbe u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima. Osporena ugovorna odredba, prema stanovištu drugostepenog suda, nije u suprotnosti sa načelima savesnosti i poštenja, odnosno jednake vrednosti uzajamnih davanja, jer se tužena banka kretala u granicama načela slobode ugovaranja, a tužilac je imao mogućnost da odbije zaključenje ugovora sa tuženom i eventualno odabere drugu poslovnu banku, odnosno da ugovaranjem jednokratne naknade za obradu kredita tužena banka za sebe nije ugovorila nesrazmernu korist.

Pravno stanovište drugostepenog suda ne prihvata Vrhovni kasacioni sud jer smatra da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje tužene banke kao davaoca kredita, i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. Zakona o obligacionim odnosima koja obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog pristupa. Ugovor o kreditu je po pravilu ugovor po pristupu, ali i kod takvih ugovora sloboda ugovaranja nije u potpunosti isključena jer su visina kredita, rokovi i način vraćanja pa i sredstva obezbeđenja rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zato, korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduženja. Ukoliko su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravilnih ugovornih odredbi na štetu korisnika kredita i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz članova 12, 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima, isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovornih odredbi.

Pojam ugovora o kreditu, njegova forma i sadržina, otkaz davaoca kredita i odustanak od ugovora kao i vraćanje kredita pre roka uređeni su odredbama članova 1065-1068 Zakona o obligacionim odnosima. Tim odredbama nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove koje je povodom zaključenja ugovora o kreditu imala ili koji mogu nastati u toku realizacije ugovora, ali to pravo nije ni isključeno.

Zakonom o bankama („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 107/05) propisano je da banka, pored ostalog, može obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita). Tim zakonom nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta, ali iz člana 42. tog zakona proizilazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju Opšti uslovi poslovanja koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu, najkasnije 15 dana pre njihove primene. Prema članu 43. navedenog zakona, Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Narodna banka Srbije je 30.06.2006. godine donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 57/06), koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine i važila je u vreme kada su stranke u ovom sporu zaključile ugovor o kreditu. Prema tački 5. ove odluke, ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima, odnosno na kredite koje banka odobrava, treba da jasno i nedvosmisleno sadrži i podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, koji u ponudi treba da budu navedeni i iskazani tako da klijenta ni jednog trenutka ne dovedu u zabludu u pogledu bilo kog elementa tih podataka. Podaci koji se uključujuu obračun efektivne kamatne stope odnose se na visinu nominalne kamatne stope, iznos naknada i troškova koje banka obračunava u postupku odobravanja kredita i iznos naknada i troškova koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu.

Iz izloženog sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga i da zato odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, ali samo pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima. Pri tom, ponuda banke i na osnovu nje sačinjeni ugovor o kreditu trebali bi da budu ne samo gramatički razumljivi, već i takvi da klijent može na osnovu tačnih i razumljivih podataka proceniti ekonomske posledice koje iz ugovornog odnosa za njega proizilaze. Klijent se nalazi u podređenom položaju u odnosu na banku, kada je reč o mogućnosti pregovaranja i nivou informacija, zato je važno da se priroda stvarno pruženih usluga i troškova može razumno shvatiti ili izvesti iz celokupnog ugovora. Osim toga, klijent mora biti u mogućnosti da proveri postoji li poklapanje među različitim naknadama ili uslugama za koje se one naplaćuju.

U konkretnom slučaju, tužiocu su istog dana kada je zaključen ugovor o kreditu uručeni plan otplate kredita, pregled bitnih elemenata otplate kredita i obrazac - osnovni podaci o ugovoru o kreditu, koji sadrže podatak o troškovima obrade kreditnog zahteva. Na osnovu toga može se zaključiti samo da je tužilac upoznat sa visinom tih troškova, ali ne i o razlozima zbog kojih se isti naplaćuju, odnosno razlozima koji opravdavaju njihovo plaćanje. S`toga je, suprotno zaključku drugostepenog suda, sporna odredba ugovora izložena posledici ništavosti i tužena je, saglasno članu 104. Zakona o obligacionim odnosima, dužna da vrati ono što je primila po ništavoj ugovornoj odredbi. Zbog toga tužilac osnovano potražuje iznos od 4.000,00 dinara koji je tužena banka naplatila prilikom odobravanja kredita i plaćanje zatezne kamate na taj iznos u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 21.500,00 dinara, i to za: sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudsku taksu za odluku o reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara. Visina ovih troškova određena je na osnovu Advokatske i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić