Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 447/23 od 01.03.2023. godine, odbijena je žalba tužilaca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ceneći dozvoljenost izjavljene revizije u skladu sa članom 410. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23-dr.zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena u delu kojim je odlučeno o primarnom tužbenom zahtevu, za utvrđenje prava svojine, jer označena vrednost predmeta spora od 4.956.000,00 dinara prelazi cenzus propisan odredbom člana 403. stav 3. ZPP, u vezi sa članom 33. stav 2. istog zakona.

U delu u kom je revizija dozvoljena, Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPPa i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka nerazumljiva, nejasna i protivrečna, te da je takva odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporni odnos parničnih stranaka proistekao je iz zajedničkog raspolaganja nepokretnom imovinom od strane tužilaca i pravnog prethodnika tuženog. Sudovi utvrđuju da su tužioci bili suvlasnici parcele br. .., njiva ..., površine 43a 53m2, ranije upisane u stari zknj. ul. br. .. KO Novi Sad 4, svako u po 1/2 dela, dok je otac ovde tuženog, GG, bio vlasnik susedne parcele br. .. njiva ..., površine 43a 50 m2, upisane u stari zknj. ul. br. .. KO Novi Sad 4, u 1/1 dela. U toku 1996-1997. godine, između tužilaca i GG postignut je usmeni dogovor da svoje parcele parcelišu u manje građevinske parcele kako bi ih dalje prodavali zainteresovanim kupcima. Prema tom dogovoru, svako je istovremeno trebalo da proda po jedan plac iz svoje parcele potencijalnom kupcu. Međutim, kako je parcela GG bila manje povoljna za placeve, a povoljnija za prilaz tim placevima (jer do njih nije bilo drugog puta), dogovoreno je i da deo parcele br. .. otac tuženog zadrži za taj put, a da preostali deo prodaje trećim licima. Navedeno je značilo da će tužioci praktično prodavati veću površinu nego otac tuženog. Ipak, dogovoreno je da kupoprodajnu cenu među sobom dele na jednake delove tako što bi ovde tužioci za sebe zadržali jednu polovinu novca prihodovanog po tom osnovu, a otac tuženog, drugu. O tom dogovoru nisu sačinili nikakvu pisanu ispravu. U periodu od 1997- 1999. godine, tužioci i otac tuženog prodavali su trećim licima placeve koji su nastali na opisani način, sve u skladu sa dogovorom koji su prethodno postigli. Tužioci su prodali za 1391 m2 više zemljišta trećim licima nego što je to učinio GG. Pritom, tužioci su trećim licima prodali celokupnu parcelu br. .., dok je otac tuženog u skladu sa usmenim sporazumom, deo parcele br. .. prodao, a deo zadržao radi pretvaranja u pristupni put. Nakon smrti GG 2010. godine, prema tvrdnji tužilaca, tuženi kao njegov naslednik, nije ispunio dogovor da deo parcele koju je zadržao za sebe ustupi tužiocima na ime toga što su tužioci prodali više zemljišta, a naplaćenu cenu su delili sa ocem tuženog na jednake delove, zbog čega su istakli zahtev za utvrđenje prava svojine na idealnim delovima predmetne nepokretnosti.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom čl. 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i čl. 4. st. 1 Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik RS“ br. 42/98 i 111/2009), odbili tužbeni zahtev za utvrđenje, uz obrazloženje da usmeni sporazum koji su tužioci postigli sa pravnim prethodnikom tuženog, nije validan pravni osnov sticanja prava svojine, posebno u situaciji kada po tom sporazumu tužioci nikada nisu bili u državini predmetnih parcela. Uz to, na osnovu utvrđene činjenice da su predmetne parcele sada u nameni ulice, namenjene opštoj upotrebi, nižestepeni sudovi zaključuju da je u smislu člana 10 Zakona o javnoj svojini, reč o nepokretnostima koje su u javnoj svojini, što takođe zahtev tužilaca za utvrđenje čini neosnovani. Sudovi su primenom čl. 210. u vezi sa čl. 360. i 371. ZOOa, odbili i eventualni tužbeni zahtev za isplatu stečenog bez osnova, uz obrazloženje da je osnovan prigovor zastarelosti koji je tuženi istakao u odgovoru na tužbu, jer je zajedničko raspolaganje imovinom okončano 19.1.1999. godine, zaključenjem poslednjeg ugovora kojim su otuđeni delovi obe parcela, na koji način je okončano sticanje oca tuženog na račun tužilaca, kada su tužioci ujedno stekli pravo da od njega zahtevaju zaključenje pisanog ugovora o prenosu prava svojine na spornom zemljišnom fondu, ili pak isplatu srazmernog dela kupoprodajne cene za slučaj da to toga iz bilo kog razloga ne dođe. Budući da su tužbu u ovoj parnici podneli tek 11.5.2021. godine, stanovište je nižestepenih sudova da je njihovo potraživanje zastarelo.

Revidenti ne prihvataju izneto stanovište nižestepenih sudova jer smatraju da je usmeni dogovor između tužilaca i pravnog prethodnika tuženog postojao, te da bi se utvrđenjem prava svojine kako je to opredeljeno u tužbi, dogovor realizovao do kraja.

U delu u kojem je dozvoljena, u odnosu na pravnosnažnu drugostepenu presudu o primarnom tužbenom zahtevu, revizija nije osnovana.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su zaključili da ne postoji pravni osnov po kom bi tužioci stekli pravo susvojine u traženim udelima na predmetnoj nepokretnosti. Prvostepeni sud je raspravio sve činjenice radi utvrđenja prave volje tužioca i pravnog prethodnika tuženog, i utvrdio da su po osnovu tog dogovora tužioci prodali za 1391 m2 više zemljišta trećim licima nego što je to učinio pravni prethodnik tuženog, a to prema sadržini međusobnog dogovara, znači da su polovinu kupoprodajne cene za ovu površinu zemljišta u svom vlasništvu tužioci isplatili ocu tuženog. Kao svojevrsnu kompenzaciju, tužilac i pravni prethodnik tuženog dogovorili su da tužiocima pripadne suvlasništvo na jednakoj površini parcela u vlasništvu pravnog prethodnika tuženog, ali i prema stanovištu Vrhovnog suda, parnične stranke o tome nisu zaključili valjan ugovor koji bi bio osnov za sticanje prava svojine na opisani način. Naime, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da se u konkretnom slučaju zahtev za utvrđenje prava svojine zasniva na derivativnom načinu sticanja, koji podrazumeva postojanje pravnog osnova koji je podoban za sticanje prava svojine. Na osnovu usmenog dogovora tužioci ne mogu utvrditi svoje pravo susvojine na predmetnoj nepokretnosti imajući u vidu odredbu člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik RS“ br. 42/98 i 111/2009), pa je stoga pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine nije osnovan. Osim navedenog, utvrđenje prava svojine ne bi bilo moguće ni iz razloga što je predmetna nepokretnost pretvorena u ulicu koja prema odredbi člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini predstavlja dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini, i kao takva nije u pravnom prometu. Nisu osnovani revizijski navodi da je navedena nepokrentost koja u naravi predstavlja ulicu i dalje privatna svojina samo zato što se tako vodi u katastru nepokretnosti, jer u situaciji kada je nepokretnost privedena nameni radi se o faktičkoj eksproprijaciji i takva nepokretnost predstavlja javnu svojinu u opštoj upotrebi, bez obzira da li je izvršena odgovarajuća promena u katastru nepokretnosti.

Osim u delu u kom ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava, revidenti ukazuju i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što predstavlja nedozvoljen revizijski razlog imajući u vidu da se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja može osporavati samo u procesnoj situaciji iz člana 403. stav 2. ZPP, a u vezi sa članom 407. stav 2. istog zakona, što ovde nije slučaj.

Kako ne stoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. ZPP-a doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

U preostalom delu u kom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužioci su protiv tuženog podneli tužbu dana 11.05.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela za svakog tužioca iznosi 2.478.000,00 dinara, odnosno 21.075,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga doneta je odluka kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković