U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Bodlović, advokat iz ..., protiv tuženih BB i VV, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nataša Botić, advokat iz ... i GG iz ..., čiji je punomoćnik Dragoslav Petrović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 947/22 od 11.05.2022. godine, u sednici održanoj 09.05.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 947/22 od 11.05.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 404/2020 od 18.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništav u celosti ugovor o poklonu zaključen 20.12.2018. godine između tuženog BB i tužene VV, overen kod Javnog beležnika Nikole Orlovića, broj overe OPU: 583/2018 od 20.12.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav u celosti ugovor o kupoprodaji stana zaključen 26.11.2019. godine između tužene VV, koju je po specijalnom punomoćju zastupao tuženi BB i tuženog GG, overen kod Javnog beležnika Nikole Orlovića, broj overe OPU: 423/2019 od 26.11.2019. godine. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženima BB i VV naknadi troškove postupka od 90.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženom GG naknadi troškove postupka od 228.301,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 947/22 od 11.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Trećetuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, jer je u postupku odlučivanja o žalbi tužioca izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. ZPP, ispitujući prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom i ocenjujući u obrazloženju presude bitne žalbene navode, a koji se ponavljaju i u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB kao poklonodavac zaključio je ugovor o poklonu sa tuženom VV (rođ. ...) i DD kao poklonoprimaca, koji je overen od strane javnog beležnika pod OPU: 297/2015 od 13.07.2015. godine, čiji predmet je poklon na po 1/2 udela na stanu broj .., ukupne neto površine 58,57 m2, na drugom spratu stambene zgrade za kolektivno stanovanje broj 1, u ul. ... br. .. u Novom Sadu, izgrađenoj na kp.br. .., upisano u LN br. .. KO Novi Sad II. Tuženi BB se razveo od supruge (majke DD i VV) u toku 1997. godine. Deci je poklonio navedeni stan, budući da ga je kupio za njih. Ugovor o poklonu je zaključio pre sklapanja novog braka (...2015. godine). Nakon zaključenja navedenog ugovora o poklonu odnosi između tuženog i DD su se pogoršali i to kada je bivša supruga tuženog pokrenula postupak protiv njega radi plaćanja alimentacije, a tuženi su nakon pravnosnažnog okonačanja navedenog spora, prekinuli kontakt sa DD. Tužilac i DD su bili u prijateljskim odnosima i tužilac kao zajmodavac zaključio je ugovor o zajmu sa DD kao zajmoprimcem, koji je overen kod javnog beležnika pod brojem UOP-T: 608/2018 od 08.05.2018. godine, čiji predmet je zajam od 12.000,00 evra sa rokom vraćanja do 08.09.2018. godine. Radi obezbeđenja potraživanja tužioca po osnovu ugovora o zajmu istog dana u formi javnobeležničkog zapisa sačinjena je založna izjava DD kojom je izjavio da bezuslovno i neopozivo dozvoljava da se na osnovu ove založne izjave, u korist poverioca, ovde tužioca, upiše izvršna vansudska hipoteka na stanu broj .. u ulici ... broj .., na kome je suvlasnik sa 1/2 idealna dela, da tužilac može neposredno sprovesti prinudno izvršenje, bilo sudskim ili vansudskim putem, da će na osnovu ove založne izjave izvršiti upis hipoteke kod nadležnog registra nepokretnosti, te da ukoliko to ne učini iz bilo kog razloga, da je tužilac ovlašćen da isključivo na osnovu ove njegove izjave i bez njegovog prisustva izvrši upis iste. DD nije podneo zahtev za upis založne izjave u katastar nepokretnosti, a prestao je da se javlja tužiocu i isključio je telefonski broj zbog čega tužilac nije mogao da ga kontaktira.

Presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Novom Sadu P 5569/2018 od 26.09.2018. godine (pravnosnažna 03.11.2018. godine), usvojen je tužbeni zahtev ovde tuženog BB (po tužbi od 04.07.2018. godine) i opozvan je ugovor o poklonu od 13.07.2015. godine u odnosu na DD, zbog neblagodarnosti (drskog i bezobzirnog ponašanja, odbijanja svakog razgovora, kao i fizičkog nasrtanja, bliže navedeno u obrazloženju nižestepenih presuda). Nakon pravnosnažnosti navedene presude, tuženi BB je odlučio da udeo na navedenom stanu (od ½) pokloni ćerki VV iz razloga što se ona u međuvremenu udala (avgust 2018. godine) i što je dobila dete (decembar 2018. godine), a nije imala rešeno stambeno pitanje, pa je kao poklonodavac zaključio ugovor o poklonu sa tuženom kao poklonoprimcem, koji je overen od strane javnog beležnika pod OPU: 583/2018 od 20.12.2018. godine. Tužena je nameravala da reši stambeno pitanje, tako što bi prodala stan koji je bio predmet ugovora o poklonu, a roditelji njenog supruga bi prodali njihov manji stan, nakon čega bi zajednički kupili veći stan.

DD se javio tužiocu 31.12.2018. godine (sa nepoznatog telefonskog broja) i ponudio da mu vrati 6.000 evra, a da mu tužilac oprosti preostalih 6.000 evra, na koju ponudu tužilac nije pristao, zbog čega se obratio advokatu koji je pokušao da upiše založnu izjavu od 08.05.2018. godine u katastar nepokretnosti, kada su saznali da DD više nije upisan kao suvlasnik predmetnog stana. Tužilac je 06.05.2019. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tuženog BB, radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji, koja je zavedena pod brojem P 3957/2019, predloživši da sud donese presudu kojom će utvrditi da je presuda na osnovu priznanja osnovnog suda u Novom Sadu P 5569/2018 od 26.09.2018. godine bez pravnog dejstva prema njemu u delu koji je potreban za namirenje njegovog potraživanja u iznosu od 12.000 evra sa pripadajućom kamatom, što je tuženi dužan da prizna i trpi prinudno namirenje navedenog potraživanja iz vrednosti nepokretnosti - navedenog stana u ulici ... u Novom Sadu. Navedeni parnični postupak je i dalje utoku. U vreme podnošenja tužbe od 06.05.2019. godine tužilac nije imao saznanja da je tuženi BB zaključio ugovor o poklonu sa tuženom od 20.12.2018. godine.

Tužena VV je specijalnim punomoćjem, overenim kod javnog beležnika pod OPU: 275/2019 od 22.07.2019. godine ovlastila tuženog BB da može u njeno ime i za njen račun da proda predmetni stan. Navedeno punomoćje je izdala iz razloga što je u tom periodu živela i radila u Kini. Rešenjem RGZ SKN Novi Sad I od 05.11.2019. godine, dozvoljen je upis prava svojine u korist tužene na predmetnom stanu sa udelom od 1/1. Tužena kao prodavac, a preko tuženog kao punomoćnika, zaključila je 26.11.2019. godine ugovor o kupoprodaji stana sa tuženim GG kao kupcem, koji je overen od strane javnog beležnika pod brojem OPU: 423/2019, čiji predmet je navedeni stan, za kupoprodajnu cenu od 66.000 evra. Prema članu 5. ugovora VV ugovorena je zaštita od evikcije, a članom 7. ugovorena je clausula intabulandi. Tuženi GG je našao predmetni stan posredstvom agencije za nekretnine, radnici iz agencije su proverili stan i rekli da je sve u redu, a takođe je i prijatelj tuženog (koji je po zanimanju pravnik) proverio sve u vezi sa stanom i rekao da nema nikakvih problema. Pre overe ugovora o kupoprodaji stana izvađen je posedovni list za predmetni stan. Tuženi GG sada živi u predmetnom stanu. Tužilac je 20.02.2020. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tuženog GG radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji i predložio da sud donese presudu kojom će utvrditi da je ugovor o kupoprodaji stana od 26.11.2019. godine, u delu koji je potreban za namirenje njegovog potraživanja u iznosu od 12.000 evra sa pripadajućom kamatom, što je tuženi GG dužan da prizna i da trpi prinudno namirenje navedenog potraživanja iz vrednosti nepokretnosti i to navedenog stana. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P 3079/20 od 21.04.2021. godine određen je prekid navedenog parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Višim sudom u Novom Sadu P 404/20. Iako je prodala predmetni stan, tužena VV ipak nije kupila veći stan kako je planirala, budući da se u međuvremenu razvela od supruga.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ocenili da nije osnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu i ugovora o kupoprodaji, koji za predmet imaju nepokretnost – stan broj .. u ulici ... br. .. u Novom Sadu, ocenivši da je ugovor o poklonu od 20.12.2018. godine zaključen uz dopuštenu pobudu oca da pokloni nepokretnost ćerki, radi rešavanja stambenog pitanja, bez namere osujećenja naplate potraživanja tužioca prema zajmoprimcu DD, pri tom imajući u vidu hronologiju događaja, posebno vreme podnošenja tužbe za opoziv poklona i kasnije dospeće obaveze DD prema tužiocu kao zajmodavcu, kao i narušene porodične odnose i prekid komunikacije između BB i DD. Kako ne stoje razlozi ništavosti ugovora o poklonu, zaključili su da nije ništav ni kasnije zaključen ugovor o kupoprodaji od 26.11.2019. godine, ocenivši da cilj zaključenja ovog ugovora nije nedopušten, niti je tuženi GG kao kupac bio nesavestan, budući da se pre zaključenja ugovora uverio da na predmetnom stanu ne postoje upisani tereti, pri čemu su cenili sadržinu kupoprodajnog ugovora kojim je regulisano pitanje pravnih nedostataka navedenog stana, te činjenicu da tužilac nije sproveo upis prava hipoteke po založnoj izjavi DD.

Navodima tužiočeve revizije neosnovano se pobijaju nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Naime, ugovor o poklonu nije regulisan odredbama pozitivnog prava već se na njega primenjuju pravna pravila iz paragrafa 561-568 Srpskog građanskog zakonika, koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list SNRJ“, broj 86/46), kao i važeća opšta pravila ugovornog prava. Radi se o pravnom poslu kojim poklonodavac daje ili obećava poklonoprimcu besplatno i dobrovoljno neku imovinsku vrednost, a poklonoprimac to prima ili prihvata. Za ovaj ugovor je od bitnog značaja da između stranaka postoji saglasnost o predmetu poklona i volja da se taj predmet pokloni odnosno primi na poklon. Poklon treba da bude rezultat dobrovoljnog i slobodnog opredeljenja poklonodavca. Radi se o doborčinom ugovoru, bez naknade. Namera darežljivosti – volja da se poklon učini predstavlja bitan element ugovora o poklonu, a pobuda za zaključenje ugovora ulazi u sam osnov ugovora.

Odredbom člana 51. ZOO, propisano je da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1), da je osnov nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2). Odredbom člana 52. tog zakona, propisano je da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav, a prema članu 53. da ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (stav 2), da ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (stav 3).

Saglasno navedenom, osnov ugovorne obaveze ili kauza je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Kauza je jedan od bitnih uslova za nastanak punovažnog ugovora. Stoga, svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov, a nepostojanje osnova ili nedopušten osnov ima za posledicu ništavost pravnog posla. Kod dvostrano obaveznih ugovora obaveza jedne stranke ima za svoju kauzu obavezu druge stranke, obaveza jedne, osnov je obaveze druge strane. U ugovoru o kupoprodaji kupac se obavezuje da plati određenu cenu zato što će mu prodavac prodati i predati određenu stvar i obrnuto. Kod dobročinih ugovora namera darežljivosti – volja da se poklon učini predstavlja bitan element ugovora o poklonu, a pobuda (motiv) za zaključenje ugovora ulazi u sam osnov ugovora.

U konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je ugovor o poklonu od 20.12.2018. zaključen uz dopuštenu pobudu oca da pokloni nepokretnost ćerki, radi rešavanja stambenog pitanja iz razloga što se ona u međuvremenu udala (avgust 2018. godine) i dobila dete (decembar 2018. godine), a nije imala rešeno stambeno pitanje, te da je tužena nameravala da proda stan koji je bio predmet ugovora o poklonu, a roditelji njenog supruga bi prodali njihov manji stan, nakon čega bi zajednički kupili veći stan. Imajući u vidu navedeno nižestepeni sudovi su zaključili da na strani tuženin nije bilo namere osujećenja naplate potraživanja tužioca koje je imao prema DD kao zajmoprimcu (po osnovu ugovora o zajmu od 08.05.2018. godine), pri čemu su imali u vidu i hronologiju događaja – da je tužba za opoziv ugovora o poklonu (zaključenog 13.07.2015. godine) podneta 04.07.2018. godine, da je rok vraćanja zajma bio 08.09.2018. godine, dakle nakon podnošenja tužbe za opoziv ugovora o poklonu. Takođe, imali su u vidu i narušene porodične odnose i prekid komunikacije tuženog BB sa sinom koji datiraju još od 2016. godine, u periodu kada je tuženi BB bio učesnik parničnog postupka zajedno sa DD u suprotstavljenim procesnim ulogama, da je nakon toga DD prema BB pokazao drsko i bezobzirno ponašanje, odbijao svaki razgovor, čak i fizički nasrnuo, odnosno iskazao grubu neblagodarnost prema BB kao poklonodavcu, nakon čega su tuženi BB i VV prekinuli svaki kontakt sa njim, a sa druge strane tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao svoje navode da su tuženi i DD bili u skladnim porodičnim odnosima i zajedničko delovanje u cilju osujećenja naplate potraživanja iz ugovora o zajmu.

Kako ne stoje razlozi ništavosti ugovora o poklonu, po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nije ništav ni ugovor o kupoprodaji. Naime, sporni ugovor o kupoprodaji od 26.11.2019. godine zaključen je u zakonom propisanoj formi i overen od strane javnog beležnika. Za predmet ima stvar koja je u prometu, a po osnovu ugovora je isplaćena kupoprodajna cena (66.000 evra) i ugovor je izvršen u celosti - tuženi GG je ušao u posed stana koji je najpre bio predmet ugovora o poklonu, nakon toga i ugovora o kupoprodaji i dalje u njemu stanuje. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da osnov (kauza) ugovorne obaveze nije nedopušten, budući da je tužena kao prodavac prodala i predala tuženom GG navedeni stan koji je isplatio kupoprodajnu cenu i ušao u posed stana u kome i danas stanuje, te činjenicu da tuženi nije bio nesavestan, jer je prilikom zaključenja ugovora postupao u svemu savesno, prethodno se uverivši u vlasnička prava na stanu koji je bio predmet ugovora i nepostojanje upisanih tereta, budući da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da tužilac nije sproveo upis prava hipoteke po založnoj izjavi dužnika DD. Tako zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti je bio rezultat stvarne volje ugovornih strana, sadrži dopušten osnov i zaključen je sa ciljem prenosa prava svojine na nepokretnosti uz isplatu kupoprodajne cene, zbog čega ne predstavlja prividan pravni posao, koji bi podlegao sankciji ništavosti. Imajući u vidu napred izneto, predmetni ugovori o poklonu i kupoprodaji kao takvi nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, zbog čega nema uslova za utvrđenje njihove ništavosti u smislu člana 103. ZOO. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Takođe, neosnovano se revizijom osporava ocena dokaza, jer se time na posredan način osporava pravilnost utvrđenih činjenica, a što nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP. Osim toga, tužilac u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud detaljno i jasno izjasnio.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković