Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 403. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik autobusa marke „Mercedes Benz 303“, koje vozilo je dana 22.10.2015. godine privremeno oduzeto od strane PU u Vladičinom Hanu, zbog sumnje da je vozač autobusa AA izvršio krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. u vezi stava 33. KZ. Protiv vozača autobusa i drugih lica vodio se krivični postupak pred Višim sudom u Vranju u predmetu K 56/17, po optužnici OJT u Vladičinom Hanu Kt.br.519/15 od 04.07.2016. godine. Krivični postupak protiv AA obustavljen je rešenjem Višeg suda u Vranju K 56/17 od 08.02.2019. godine, zbog odustanka Višeg javnog tužioca u Vranju od optužnice. Dana 12.06.2019. godine Viši sud u Vranju doneo je rešenje K 56/17 kojim se AA vraćaju privremeno oduzeti predmeti po potvrdi PU Vladičin Han KU br. 1195/15 od 22.10.2015. godine, pored ostalog i autobus marke „Mercedes Benz 303“ i dva ključa od autobusa. Zapisnik o primopredaji oduzetih stvari AA sačinio je dana 30.07.2019. godine Osnovni sud u Surdulici, Sudska jedinica u Vladičinom Hanu u predmetu K. 260/16.

Tužilac tužbom potražuje naknadu štete zbog izgubljene dobiti za period od 22.10.2015. godine do 30.07.2019. godine. Veštak mašinske struke utvrdio je tehničke karakteristike predmetnog autobusa i novonabavnu vrednost autobusa sličnih karakteristika, te da cena autodana za ovu kategoriju autobusa iznosi 16.000,00 dinara. Veštaci finansijske struke koji su obavili veštačenje u ovom predmetu, izjasnili su se da na osnovu dokumentacije koju je tužilac dostavio i podataka koje je dao veštak mašinske struke, nije moguće obračunati visinu izgubljene dobiti tužioca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredbi članova 172, 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu u vidu izmakle dobiti, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je imao u vidu i odredbe člana 87. i 350. Krivičnog zakonika i člana 147. Zakonika o krivičnom postupku, nalazeći da u konkretnom slučaju nema nepravilnog ili nezakonitog postupanja organa tužene, pa ni odgovornosti tužene u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Činjenica da je rešenjem K 56/17 Višeg javnog tužioca u Vranju obustavljen krivični postupak, između ostalog i prema AA, vozaču privremeno oduzetog autobusa, po oceni drugostepenog suda nije od uticaja na postojanje odgovornosti tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer je privremeno oduzimanje predmeta mera obezbeđenja sprovođenja krivičnog postupka. Prilikom privremenog oduzimanja predmeta još uvek se ne zna i ne može se znati da li su se ostvarili svi elementi bića krivičnog dela i da li postoji krivična odgovornost osumnjičenog. Protiv AA bila je podneta krivična prijava za krivično delo za koje je odredbom člana 350. stav 5. Krivičnog zakonika propisano obavezno oduzimanje sredstava namenjenih ili upotrebljenih za izvršenje dela, pa su službena lica državnog organa postupala u skladu sa odredbom člana 147. Zakonika o krivičnom postupku i privremeno oduzeli predmet koji se po Krivičnom zakoniku mora oduzeti. Zbog toga nema odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocu u vidu izgubljene dobiti zbog nekorišćenja autobusa u periodu od privremenog oduzimanja do vraćanja.

Po oceni Vrhovnog suda, kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev tužioca, pa su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, po članu 35. stav 2. Ustava Republike Srbije. Prema odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Shodno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, proizilazi da je država Republika Srbija odgovorna za naknadu štete prouzrokovane trećem licu od strane njenog organa u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, pri čemu je uslov za ovu odgovornost nezakonit ili nepravilan rad organa tog pravnog lica, odnosno Republike Srbije. Nezakonit rad postoji ako službeno lice, odnosno organ postupka, postupi suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, odnosno kada propusti da pomenute akte primeni, dok nepravilan rad predstavlja blaži vid propusta i manifestuje se u činjenju ili nečinjenju koje je protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja poslova, a posledica svega toga je nastanak štete po neko lice. Nezakonit ili nepravilan rad državnih organa je činjenica koja se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju, te da bi postojala odgovornost države zbog nezakonitog ili nepravilnog rada njenog organa, potrebno je utvrditi najpre da postoji šteta, da ta šteta proističe iz rada državnog organa u vršenju njegovih funkcija, da je rad tog organa bio nezakonit ili nepravilan i konačno, da postoji uzročno-posledična veza između štete i rada organa države.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema uslova za naknadu štete zbog nepravilnog ili nezakonitog rada organa tužene u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U skladu sa načelom zakonitosti krivičnog gonjenja, javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo, pa stoga pokretanje i vođenje krivičnog postupka samo po sebi ne predstavlja osnov odgovornosti tužene. Vođenje krivičnog postupka samo po sebi ne predstavlja ni nepravilan ni nezakonit rad organa tužene, jer se radi o upotrebi legalne procedure protiv mogućih učinilaca krivičnih dela koji su tokom postupka zaštićeni pretpostavkom nevinosti. Privremeno oduzimanje predmetnog autobusa određeno je primenom odredbe člana 350. stav 5. Krivičnog zakonika, kao obavezna mera oduzimanja sredstava namenjenih ili upotrebljenih za izvršenje dela koje je u tom trenutku stavljeno u sumnju vozaču autobusa protiv koga je podneta krivična prijava, pa su službena lica državnog organa postupala u skladu sa odredbom člana 147. Zakonika o krivičnom postupku, i privremeno oduzela predmet koji se po Krivičnom zakoniku morao oduzeti, zbog čega nema nepravilnog ili nezakonitog rada državnog organa prilikom donošenja odluke da se privremeno oduzme predmetni autobus. Čak i kada se krivični postupak završi donošenjem oslobađajuće presude ili kao u konkretnom slučaju donošenjem rešenja o obustavljanju postupka, nema zakonskih uslova za naknadu štete zbog vođenja krivičnog postupka, osim u slučaju da se dokažu konkretni propusti organa tužene, odnosno protivpravno postupanje, što tužilac u ovoj parnici nije dokazao.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković