Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede propisane odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, na koje revident u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac ima utvrđeno potraživanje pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Leskovcu P 1729/04 od 21.09.2005. godine, u odnosu na preduzeće GP „Crna Trava“ iz Vlasotinca nad kojim država ima udeo u vlasništvu od 70%. Nad preduzećem GP „Crna Trava“ Vlasotince, otvoren je stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 2/2015 od 16.12.2015. godine. U tom postupku, tužilac je prijavio svoje potraživanje pa mu je ono priznato Zaključkom o listi potraživanja Privrednog suda u Leskovcu St 2/15 od 23.09.2016. godine, u ukupnom iznosu od 4.601.041,00 dinara i to: na ime glavnog duga 1.670.316,32 dinara; na ime kamate 2.743.280,52 dinara i na ime ostalih troškova 187.444,16 dinara) pa je svrstano u treći isplatni red, a nije isplaćeno. Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 129/20 od 12.02.2020. godine, utvrđeno je da je tužiocu u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St 2/15, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pa je naloženo stečajnom sudiji da u predmetu St 9/2010, u roku od četiri meseca preduzme sve mere kako bi se unovčila preostala imovina stečajnog dužnika i formirala deobna masa. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilac bio u poslovnom odnosu sa GP „Crna Trava“ koje je sada u stečaju i da je iz tog poslovnog odnosa nastalo potraživanje priznato tužiocu pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Leskovcu P 1729/04 od 21.09.2005. godine, po kojoj je tužilac podneo prijavu potraživanja i koje mu je priznato u stečajnom postupku. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 2/15 od 31.07.2015. godine, određena je mera obezbeđenja nad stečajnim dužnikom koji, počev od 2003. godine, ne izmiruje svoje obaveze zbog dugotrajne blokade tekućeg računa i ne obavlja registrovanu delatnost od 2005. godine, a u međuvremenu je privatizovan međutim, 2011. godine je privatizacija raskinuta pa su akcije postale vlasništvo Agencije za privatizaciju RS i Akcijskog fonda.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio pošto je zaključio da je tužena objektivno odgovorna za neostvarivanje prava tužioca na potraživanje prema dužniku koji je bio društveno preduzeće, a zbog nedelotvornog vođenja stečajnog postupka imajući u vidu da tužiočevo prijavljeno i priznato potraživanje u tom postupku nije namireno, pa je prvostepeni sud odluku doneo primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u vezi odredbe člana 58. Ustava RS, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio pošto je zaključio da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužena bezuslovno odgovara za materijalnu štetu u visini utvrđenog potraživanja tužioca, koji je u konkretnom slučaju poverilac „komercijalnog“ potraživanja, imajući u vidu da tužilac tokom postupka nije predlagao niti dostavljao dokaze iz kojih bi se moglo utvrditi da je on, pre pokretanja stečaja nad stečajnim dužnikom GP „Crna Trava“ Vlasotince, pokušavao prinudnu naplatu svog potraživanja. Po mišljenju drugostepenog suda, za ostvarivanje prava na naknadu štete u visini nenamirenog potraživanja u stečajnom postupku, kod „komercijalnog“ potraživanja neophodno je da tužilac dokaže da je stečajni dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno sredstava u imovini i da je, poštujući redosled isplate, tužilac mogao da naplati svoja potraživanja da je bilo efikasnog i delotvornog postupanja stečajnog suda, što ovde nije slučaj, jer tužilac nije nudio dokaze na tu okolnost, a iz činjeničnog utvrđenja u konkretnom slučaju ne proizlazi da je propust u radu organa tužene doveo do prouzrokovanja štete tužiocu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i odredbom člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju za zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je pravo na mirno uživanje imovine koje je garantovano svakom fizičkom i pravnom licu i propisano da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), u odredbi člana 31. propisuje da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema Zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, usvojenom na sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su, bez njihove krivice, ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da se u ovom slučaju ne radi o potraživanju iz radnog odnosa već o „komercijalnom“ potraživanju, proisteklom iz poslovnih odnosa na izgradnji poslovnog objekta, te da tužilac nije predlagao niti dostavio dokaze iz kojih bi moglo da se utvrdi da je on, pre pokretanja stečaja nad stečajnim dužnikom GP „Crna Trava“ a.d. Vlasotince, pokušao da naplati predmetno potraživanje, posebno imajući u vidu da je stečajni dužnik obustavio plaćanja počev od 2003. godine a od 2005. godine obustavio i obavljanje registrovane delatnosti, pravilan je zaključak drugostepenog suda da to što je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 129/20 od 12.02.2020. godine, utvrđeno da je tužiocu u stečajnom postupku koji se vodi kod Privrednog suda u Leskovcu St 2/15 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, nije dovoljno za ostvarenje prava tužioca na naknadu materijalne štete, u situaciji kada se ne radi o potraživanju iz radnog odnosa koja je, bez krivice poverioca ostala neizmirena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Zbog toga se navodima revizije tužioca neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić