Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stetpenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP ("Sl.glasnik RS" br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio radnik MUP-a, žandar i 2010. godine je pozvan da da izjavu, ne pretpostavljajući da će biti lišen slobode. To je učinjeno rešenjem Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine Ki.Po2-82/10 od 13.03.2010. godine, kojim mu je određen pritvor, a protiv njega je pokrenut krvični postupak zbog sumnje da je učinio krivično delo iz člana 142. stav 1. u vezi člana 22. KZ SRJ, ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Tužilac je u pritvoru proveo 287 dana (pritvor mu je ukinut rešenjem od 24.12.2010. godine), a krivični postupak protiv njega je obustavljen, zbog odustajanja tužilaštva za ratne zločine od daljeg krivičnog gonjenja. Utvrđeno je i da je u period trajanja pritvora, odnos policajaca prema tužiocu, bio kao da je najgori kriminalac, držali su ga u samici 5 dana gde je i spavao na betonu, dešavalo se da mu odobre viđenje s porodicom, ali kad bi mu porodica došla to rešenje je stavljano van snage, što je padalo vrlo teško i njemu i članovima njegove porodice. Odnos ostalih zatvorenika prema njemu, kao policajcu, bio je gori nego prema ostalim pritvorenicima, posebno što je označen kao ubica žena i dece, zbog čega su ga ostali pritvorenici maltretirali. U vezi njegovog pritvaranja je sve objavljeno i u sredstvima javnog informisanja, sa punim imenom i prezimenom, gde je predstavljen kao monstrum i kriminalac i to je u kontinuitetu objavljivano mesec dana. Po izlasku iz pritvora kao i po obustavljanju krivičnog postupka, osim članova njegove najuže porodice, odnos ljudi iz okruženja prema njemu se promenio, posmatrali su ga i dalje kao da je kriv, zbog čega su ga i izbegavali, a sa mnogima i do danas nije uspeo da uspostavi normalan kontakt i odnos. Odnos kolega na poslu prema njemu, gde je vraćen posle 4 godine čekanja, promenio se na isti način (ponašaju se i dalje kao da je kriv za delo za koje su ga teretili), a onemogućava mu se i dalje redovno napredovanje sa obrazloženjem da „postoje neki problemi“, ali bez objašnjenja o kakvim problemima se radi. Zbog svega što je preživeo kod tužioca je došlo do promene zdravstvenog stanja, a naročito do određenih psihičkih problema.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak sudova da tužilac, na osnovu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo na naknadu štete za duševne bolove koje je trpeo u periodu od 287 dana, u kom je neosnovano bio lišen slobode, određivanjem pritvora zbog pokretanja krivičnog postupka protiv njega, koji je okončan obustavom, a da osnov i pasivna legitimacija tužene da tužiocu naknadi ovu štetu, proizlaze iz člana 560. stav 1. tačka 1. ZKP.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su delimično osnovani navodi revizije tužioca, kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini pravične naknade.

Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizaciji ličnih dobara).

Utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za traženi vid nematerijalne štete, primenom član 200. ZOO. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja (stav 1. ovog člana), koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: godine starosti tužioca u momentu pritvaranja (44 godine), prirodu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, vreme provedeno u pritvoru (287 dana), posledice lišenja slobode na njegovo zdravstveno stanje, odnos ljudi iz okruženja i kolega na poslu prema njemu posle pritvaranja, ali i ugled koji je uživao pre ovog pritvaranja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepenom odlukom pravilno odlučeno o visini pravične novčane naknade za ovaj vid nematerijalne štete.

Naime, tužilac je u momentu neosnovanog lišenja slobode bio pripadnik MUP-a, žandar, i kao takav je nesumnjivo morao posedovati određene pozitivne moralne osobine, ali je njegova moralna čast, kao i ljudsko dostojanstvo, u periodu dok je boravio u pritvoru grubo povređeno, kako neosnovanim pritvaranjem, tako i odnosom prema njemu, posebno imajući u vidu da je kao pripadnik MUP-a, optužen za izuzetno teško krivično delo – ratni zločin protiv civilnog stanovništva, zbog čega su se prema njemu i kolege policajaci i ostali pritvorenici odnosili kao prema kriminalcu i ubici žena i dece, zbog čega je ponižavan i maltretiran. Po izlasku iz pritvora i obustavljanju krivičnog postupka, životno i radno okruženje se i dalje ophodilo kao da su i dalje u sumnji da je izvršilac navedenog krivičnog dela, zbog čega su ga i dalje izbegavali (što mnogi čine i dalje), a uskraćeno mu je i redovno napredovanje na radnom mestu. Zbog svega navedenog tužilac je trpeo, a i dalje trpi duševne bolove, zbog kojih je narušeno i njegovo psihičko zdravlje, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da iznos od 3.500.000,00 dinara predstavlja pravičnu nakanadu ovog vida nematerijalne štete tužiocu, koliko mu je i dosuđeno prvostepenom odlukom.

Kako je pobijanom presudom, pogrešnom primenom materijalnog prava iz člana 200. ZOO, preinačena prvostepena odluka, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete, dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, zbog čega je, suprotno navodima revizije, i tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa neosnovan, pa je u tom delu revizija tužioca odbijena, primenom člana 414. stav 1. ZPP i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je delimično uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u visini od 33.000,00 dinara, na ime nagrade advokatu za sastav revizije, srazmerno uspehu tužioca u postupku po reviziji.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić