Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 48/24 od 31.01.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Na reviziju tužioca-protivtuženog, tužena- protivtužilja je blagovremeno odgovorila.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca - protivtuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije razlog za izjavljivanje revizije, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP. Takođe, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. i članova 276 – 283. ZPP, učinjene pred drugostepenim sudom, jer se pravilo o oceni dokaza u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo kada se drugostepena donosi posle rasprave održane pred tim sudom, što ovde nije slučaj.

Neosnovano tužilac - protivtuženi u reviziji ističe bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud saglasno odredbi člana 396. stav 1. i 2. ZPP ocenio sve bitne žalbene navode tužioca protivtuženog i razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, koje, s obzirom da je presudom žalba odbijena, nije imao obavezu da detaljno obrazlaže jer je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke zaključile su brak 03.06.2018. godine, u kojem je rođeno njihovo zajedničko maloletno dete VV dana ... godine. S obzirom da je tokom braka došlo do poremećaja bračnih odnosa, te da je bračna zajednica prestala 18.09.2021. godine, kada je tužilja istu napustila, prvostepeni sud je odlučio da brak stranaka razvede.

Tužilac – protivtuženi je zaposlen u ... čiji je vlasnik njegova majka i ostvaruje zaradu od 45.000,00 dinara – 50.000,00 dinara. ... se nalazi u lokalu čiji je on vlasnik, a pored lokala, poseduje i stan u kojem živi, kao i deo porodične kuće u ... .

Tužena – protivtužilja je zaposlena u ... „...“ kao ... gde ostvaruje zaradu od oko 70.000,00 dinara, s tim što dodatno može da zaradi još oko 10.000,00 dinara, jer povremeno ostvari naknadu na ime toga što pričuva komšijsko dete ili zbog toga što ... bolesnima. Živi u stanu za koji mesečno plaća zakupninu 150 evra, a za režije u vezi stana oko 5.000,00 dinara mesečno.

Maloletna VV ide u vrtić za koji je mesečni trošak 5.500,00 dinara. Pohađa i časove engleskog jezika za koji se mesečno izdvaja 1.600,00 dinara, a za hranu, odeću i obuću potrebno je mesečno do 20.000,00 dinara.

Tokom postupka nalaz i stručno mišljenje u pogledu poveravanja deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava, dali su organ starateljstva, kao i komisija sudskih veštaka, koji su bili saglasni da je u najboljem interesu maloletne VV da bude poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Ovo iz razloga što pokazuje dobre roditeljske veštine i kompentencije, motivisana je isključivo najboljim interesima maloletnog deteta i usmerena je pre svega na potrebe deteta, pri čemu podržava lični kontakt deteta sa ocem bez uplitanja elemenata poremećaja partnerskih odnosa. Za razliku od tužilje koja pripada tzv. normalnom tipu ličnosti, zdravstveno stanje tužioca odgovara dijagnozi poremećaja ličnosti posle preležane duševne bolesti. Ova bolest ne utiče na njegovu podobnost za vršenje roditeljskog prava, jer prema detetu ima odnos topline i razumevanja, ali on ne uviđa dovoljno kakvi su roditeljski kapaciteti majke deteta i kakva je potreba deteta za majkom, s obzirom da ističe svoje roditeljske kapacitete. Pri tome, ima problem i sa postavljanjem granica detetu i ne vodi dovoljno računa o organizaciji dana i ritmu detetovih dnevnih aktivnosti.

Zbog toga su nižestepeni sudovi, odlučili da se maloletno dete poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uređujući način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem prema saglasnom stručnom mišljenju organa starateljstva i komisije sudskih veštaka, te obavezujući tužioca - protivtuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta mesečnim iznosom od 15.000,00 dinara počev od prvostepenog presuđenja pa ubuduće. Tužbeni zahtev tužioca da se njemu maloletno dete poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava, uredi način održavanja ličnih odnosa sa majkom i zahtev da se obaveže tužena da plaća doprinos u izdržavanju maloletne VV, odbijen je kao neosnovan. Navedene odluke nižestepeni sudovi doneli su primenom odredbi članova 6, 61, 77, 154, 160, 161. i 163. Porodičnog zakona.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi pri donošenju odluke o poveravanju maloletne VV majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, prvenstveno su se rukovodili njenim najboljim interesom saglasno svojoj dužnosti propisanoj odredbama članova 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, koji su ustanovili iz saglasnih stručnih mišljenja organa starateljstva i komisije sudskih veštaka.

U tom smislu revident neosnovano daje značaj pisanoj saglasnosti stranaka od 18.09.2021. godine prema kojoj su parnične stranke dogovorile da će zajedničko dete tokom trajanja razvoda braka živeti kod oba roditelja, povremeno kod oca i povremeno kod majke. Naime, ovaj sporazum roditelja nema značaj za odluku o vršenju roditeljskog prava, jer se istim roditelji nisu sporazumeli o zajedničkom vršenju roditeljskog prava u smislu odredbe člana 75. stav 2. ZPP. Osim toga, svaki sporazum roditelja, pa i onaj koji se odnosi na vršenje roditeljskog prava sud je ovlašćen da procenjuje sa aspekta najboljeg interesa deteta. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje koje se odnosi na roditeljske komptencije, strukturu njihove ličnosti i njihovu usmerenost na potrebe deteta koje obuhvataju i potrebu deteta da održava kontakt sa oba roditelja, koju majka razume, ali ne i otac, pravilno je procenjeno da je najbolji interes maloletne VV da bude poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava.

I u pogledu odluke o održavanju ličnih odnosa maloletne VV sa ocem, nižestepeni sudovi pribavili su mišljenje organa starateljstva, kao i komisije sudskih veštaka koji su bili saglasni o modelu održavanja ličnih odnosa i koji je prihvaćen s obzirom da je ocenjeno da je u najboljem interesu maloletnog deteta. S obzirom na kalendarski uzrast deteta, a kod činjenice da otac prema detetu ima odnos topline i razumevanja, suprotno navodima tužioca - protivtuženog po obimu predviđenih kontakata deteta sa ocem, ustanovljen model održavanja ličnih odnosa je širok jer omogućava da dete svakog drugog vikenda dve noći prespava kod oca, kao i viđanje u kontinuitetu tokom letnjeg i zimskog raspusta ali i u svako drugo vreme po dogovoru roditelja u skladu sa potrebama deteta, što je moguće ostvariti jer majka podržava lični kontakt deteta sa ocem.

Dalje, po oceni Vrhovnog suda, pravilnom primenom kriterijuma određivanja izdržavanja propisanih odredbom člana 160. Porodičnog zakona nižestepeni sudovi su odredili doprinos tužioca-protivtuženog u izdržavanju maloletne VV. Zbog toga tužilac–protivtuženi utvrđeni doprinos revizijom bez osnova osporava, kako zbog utvrđenih potreba maloletne VV, tako i zbog utvrđenih mogućnosti oba roditelja.

Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju mesečne potrebe maloletnog deteta mogu se podmiriti iznosom od oko 38.000,00 dinara s obzirom da troškovi vrtića na mesečnom nivou iznose 5.500,00 dinara, troškovi engleskog jezika 1.600,00 dinara, da je za hranu, odeću i obuću potrebno do 20.000,00 dinara mesečno, za troškove stanovanja oko 11.000,00 dinara (s obzirom da zakupnina iznosi 150 evra, a režijski troškovi stanovanja 5.000,00 dinara mesečno, ukupno za majku i dete). Utvrđene ukupne mesečne potrebe maloletnog deteta ispod su minimalne sume izražavanja koju su sudovi imali u vidu primenom odredbe člana 160. Porodičnog zakona, a koja je u vreme donošenja prvostepene presude iznosila 43.272,00 dinara.

Pri tom, iako oba roditelja imaju obavezu da izdržavaju maloletno dete saglasno odredbi člana 154. stav 1. Porodičnog zakona, jer je ona zajednička obaveza roditelja bez obzira na to ko od njih vrši roditeljsko pravo, to ne znači nužno da u jednakim novčanim iznosima treba da doprinose izdržavanju, kako to neosnovano u reviziji ističe tužilac - protivtuženi. Njihova obaveza srazmerna je njihovim mogućnostima ali suprotno računici tužioca -protivtuženog iz revizije, s obzirom na ukupno utvrđene potrebe maloletne VV i odluku o visini njegovog doprinosa, u konkretnom slučaju njegov doprinos manji je od doprinosa koji će imati majka.

S druge strane, neosnovano revizijom tužilac-protivtuženi daje isključivi značaj za odmeravanje doprinosa u izdržavanju, visini zarade roditelja. Mesečna zarada je samo jedan od kriterijuma na osnovu kojeg sud procenjuje mogućnosti dužnika izdržavanja. Saglasno odredbi člana 160. stav 3. Porodičnog zakona, mogućnosti dužnika ne zavise samo od prihoda dužnika izdržavanja, već i od mogućnosti za zaposlenje, mogućnosti za sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Tužena - protivtužilja zaposlena je kao ..., a pored mesečne zarade povremeno se angažuje i privatno tako što čuva komšijsku decu ili bolesnim licima ... . U tom smislu i tužilac, koji nema obavezu da izdržava druga lica, može se angažovati u skladu sa svojom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima, dodatnim radom. Pri tom, za razliku od tužene- protivtužilje koja nema imovine, tužilac- protivtuženi ima nepokretnu imovinu (stan, lokal i deo kuće), pa eventualno nedostajuća sredstva za izdržavanje maloletne VV može obezbediti iz imovine koju poseduje.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužene-protivtužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju odbijen je kao neosnovan u stavu drugom izreke primenom člana 165 stav 1 ZPP pošto ovi toškovi nisu bili potrebni jer odgovor na reviziju prema odredbi člana 411 stav 2 ZPP nije obavezna parnična radnja što se ceni primenom odredbe člana 154 stav 1 ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković