U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilaca M.I.1 i M.I.2, obojica iz B., čiji je zajednički punomoćnik M.R., advokat iz B., protiv tuženih S.P.1 iz B. i S.P.2 iz B., čiji je zajednički punomoćnik D.V., advokat iz B., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5317/13 od 02.04.2015. godine i zahtevu tužilaca za zaštitu zakonitosti izjavljenom protiv presude Osnovnog suda u Boru P 367/12 od 09.04.2013. godine, u sednici održanoj 16.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5317/13 od 02.04.2015. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljen zahtev tužilaca za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presude Osnovnog suda u Boru P 367/12 od 09.04.2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5317/13 od 02.04.2015. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Boru P 367/12 od 09.04.2013. godine tako što je utvrđeno da je ništav bračni ugovor zaključen između tuženih S.P.1 i S.P.2 overen pred Osnovnim sudom u Boru pod brojem R3 240/10 od 28.05.2010. godine i obavezani tuženi da tužiocima naknade troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, bračni ugovor između tuženih je zaključen 28.05.2010. godine. U tom ugovoru je navedeno da je prestala bračna zajednica ugovarača iz koje imaju ćerku M.P.. Članom 2. ugovora konstatovano je da je tuženi S.P.1 vlasnik lokala u ulici … na kp. … i … površine …m², ukupno … lokala. Po članu 3. navedenog ugovora tuženi S.P.1 tuženoj S.P.2 priznaje isključivo pravo vlasništva na ovim nepokretnostima. Prema članu 4. tuženi S.P.1 daje u vlasništvo sve pokretne stvari koje koristi i putnički automobil. Istim članom navedeno je da se za iznos 27.000 evra dobijenih od prodaje stana u B. koji je bio u vlasništvu S.P.2, pleni 2/3 penzije tuženog S.P.1 u korist njegove ćerke M.P.. Prema izveštaju RF PIO B. od 01.03.2013. godine tuženi S.P.1 je ostvario pravo na starosnu penziju 13.05.2010. godine, a obustava penzije se vrši od oktobra 2010. godine na osnovu odluke Osnovnog suda u Boru koja je doneta na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Boru P 620/10 od 05.07.2010. godine kojom se S.P.1 obavezao da na osnovu bračnog ugovora tužilji M.P. isplati 27.000 evra u dinarskoj protivvrednosti zaplenom svoje penzije u visini 2/3 dela zajedno sa domicilnom kamatom. Presudom Opštinskog suda u Boru P 479/06 od 28.10.2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca S.P.1 i LJ.S. protiv tuženih M.I.1 i M.I.2 i obavezani tužioci da tuženima naknade troškove parničnog postupka. Tužilac M.I.2 je upisan kao držalac lokala na kp. … i kp. … u listu nepokretnosti … KO B. 1, na osnovu rešenja Opštinskog suda u Boru I 743/2000 od 17.05.2002. godine i rešenja Službe za katastar nepokretnosti od 15.05.2009. godine. Protiv ovog upisa tuženi S.P.1 je izjavio žalbu Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije koje je donelo zaključak od 21.07.2010. godine kojim je žalba odbačena jer je izjavljena od neovlašćenog lica. Protiv navedenog zaključka tuženi S.P.1 je podneo tužbu i presudom Upravnog suda od 05.09.2012. godine poništen je navedeni zaključak i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Kao korisnik zemljišta na kom se nalaze sporni lokali upisana je Opština Bor. Tužilac M.I.2 je ugovorom o poklonu overenim pred Opštinskim sudom u Boru 15.08.2006. godine pod brojem Ov 2438/06 poklonio sporne lokale svom ocu tužiocu M.I.1, a isti ugovor je poništen presudom Opštinskog suda u Boru P 178/09 od 05.03.2009. godine koja je postala pravnosnažna 09.03.2009. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da odredba člana 2. bračnog ugovora nije ništava jer su ugovarači slobodni da urede svoje odnose, te da tuženi S.P.1 polaže pravo svojine na lokalima od 1994. godine pa nadalje. Predmet postupka nije utvrđivanje prava svojine na navedenim nepokretnostima, pa tek ukoliko se u drugom postupku utvrdi da tuženi S.P.1 nema svojinu na ovim lokalima, navedena odredba će biti ništava i nesprovodiva. Pored toga, po oceni prvostepenog suda odredba navedenog ugovora po kojoj je S.P.1 na sebe preuzeo obavezu da isplati 27.000 evra ćerki M.P. zaplenom penzije nije nedopuštena, jer je presudom Osnovnog suda u Boru K 619/10 od 17.05.2011. godine oslobođen od optužbe da je svesno i namerno opteretio svoju penziju u korist svoje ćerke i tako oštetio privatnog tužioca M.I.1. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

Suprotno, drugostepeni sud je utvrdio da je zaključeni ugovor ništav.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

U toku postupka pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da je tužilac M.I.2 stekao pravo svojine na spornim lokalima na osnovu pravnosnažnih rešenja Opštinskog suda u Boru I 743/00 od 23.01.2002. godine i I 743/00 od 17.05.2002. godine kojim su mu u sudskom postupku dosuđeni i predate nepokretnosti. Tuženi S.P.1 koji je u javnoj knjizi bio upisan kao titular prava na ovim nepokretnostima nije u toku postupka pružio dokaz da je stekao pravo svojine na ovim lokalima posle donošenja rešenja u izvršnom postupku. Okolnost što u javnoj knjizi – katastru nepokretnosti promena titulara prava nije sprovedena ne dovodi u pitanje pravo svojine tužioca M.I.2.

Tužilac je u ovom slučaju, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud stekao pravo svojine na nepokretnostima u izvršnom postupku. S obzirom da u vreme zaključenja bračnog ugovora 28.05.2010. godine vlasnik lokala bio tužilac M.I.2, to proizlazi da je tuženi S.P.1 raspolagao imovinom drugog lica, a takvo raspolaganje ne može proizvoditi pravno dejstvo na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga što je raspolagao imovinom iako nije bio njen vlasnik, po pravilnoj oceni drugostepenog suda, svrha zaključenja navedenog ugovora jeste izbegavanje namirenja poverilaca na šta ukazuje činjenica da je ugovor zaključen sedam godina po prestanku bračne zajednice, te da se u ugovoru imovina ne deli, već se vrši prenos imovine sa tuženog S.P.1 na tuženu S.P.2 i opterećenje penzije u korist ćerke. Iz ovih razloga i po oceni Vrhovnog kasacionog suda zaključeni ugovor je protivan prinudnim propisima, moralu i dobrim običajima i ništav na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Po dobijanju obaveštenja Republičkog javnog tužioca da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti, tužioci su podneli zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Osnovnog suda u Boru 6 P 630/10 od 05.07.2010. godine, pozivajući se na nedozvoljeno raspolaganje stranaka.

Odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 421. u vezi sa čl. 401. i 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04), Vrhovni kasacioni sud je našao da zahtev nije dozvoljen.

Odredbom člana 417. ZPP, propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog Zakona – ako je protivno odredbama zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3. ZPP). Stranke mogu izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti samo iz razloga koji je predviđen za javnog tužioca, jer ne mogu imati više prava u korišćenju tog pravnog leka od javnog tužioca.

Na osnovu člana 3. stav 3. ZPP, sud neće uvažiti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

«Nedozvoljeno raspolaganje stranaka» predstavlja isključivo procesni institut koji se vezuje za ponašanje stranaka u vreme trajanja parnice i na odluku koja je zasnovana na njihovoj dispoziciji (odricanje od zahteva, priznanje zahteva i poravnanje), a ne ako je odluka zasnovana na pismenim ili usmenim dokaznim sredstvima izvedenim u postupku. Ponašanje stranaka koje prethodi parnici raspravlja se kroz činjenično stanje ili materijalno pravo, što nije razlog za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.

Imajući u vidu da su nižestepene presude donete na osnovu rasprave u kojoj su izvedeni pismeni dokazi i saslušanje stranaka, a ne na dispoziciji stranaka (odricanje od zahteva, priznanje zahteva i poravnanje), po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana odluka nije zasnovana na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz člana 3.stav 3. ZPP, pa nema bitne povrede iz člana 361.stav 2. tačka 5. ZPP.

Razlog na koji se tužilac poziva u zahtevu je pogrešna primena materijalnog prava (Zakona o obligacionim odnosima). Ovaj razlog ne odgovara članu 3. stav 3. ZPP, niti ukazuje na nedozvoljeno raspolaganje stranaka. Zbog toga je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

Na osnovu člana 421. stav 2. u vezi sa članom 404. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.