Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u njenom preinačujućem delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zhtevajući naknadu troškova sastava istog.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ...10/23) i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u braku od aprila 1985. godine do novembra 2012. godine kada je njihov brak razveden, pri čemu je bračna zajednica faktički prestala još 1998. godine. Iz tog braka stranke imaju punoletnog sina. Nakon stupanja u brak, stranke su živele u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima tužioca u porodičnoj stambenoj zgradi u ... u ulici ... broj ..., koju je otkupio tužiočev otac 1992. godine od Vojnostambenog preduzeća. U toku trajanja bračne zajednice, stranke su u dogovoru sa roditeljima tužioca izvele radove na rekontrukciji i adaptaciji prostorija u suterenu ove zgrade u periodu od 1992. do 1995. godine tako što su od tadašnje kotlarnice u sklopu kuće formirale stambeni prostor od 55 m2 u kojem su zajedno živeli. Po prestanku bračne zajednice, tužena je sa sinom nastavila da živi u ovom prostoru. Nakon smrti tužiočevog oca 1998. godine, tužilac je zajedno sa svojom majkom (suprugom ostavioca) nasledio po ½ idealna dela vanknjižnog prava vlasništva na predmetnoj nepokretnosti koja je u ostavinskom rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu O 1236/98 od 03.07.1998. godine označena kao četvorosoban stan broj 1 površine 128,53 m2 u Beogradu u ulici ... broj ... i garaža uz stan površine 19,79 m2. Nakon smrti majke 2010. godine, tužilac je nasledio drugu polovinu predmetne nepokretnosti. Prema nalazu sudskog veštaka građevinske struke, ukupna neto površina stambenog objekta u ulici ... broj ... iznosi 193 m2, što obuhvata i neto površinu suterenske etaže. Tužena je podnela zahtev za legalizaciju suterenskog prostora od 55 m2, a rešenjem Odeljenja za građevinsku inspekciju od 22.03.2017. godine naloženo joj je da vrati u prvobitno stanje suterenske pomoćne prostorije koje su prenamenjene u stambeni prostor. Uviđajem na licu mesta utvrđeno je da je predmetni suterenski prostor koji koristi tužena odvojena celina sa posebnim ulazom u sklopu porodične stambene zgrade.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da se iseli iz nepokretnosti koja je posebna imovina tužioca stečena nasleđem u toku trajanja njihovog braka, iako je činjenično utvrđeno da tužena živi i koristi samo stambeni prostor u suterenu površine 55m2, za koji je ovaj sud zaključio da ne predstavlja zasebnu celinu (poseban stan), već je deo porodične stambene zgrade koja je vlasništvo tužioca. Stanovište prvostepenog suda je da tužena koristi ovaj stambeni prostor bez pravnog osnova, a da tužilac kao vlasnik osnovano traži njeno iseljenje.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje kao potpuno i pravilno utvrđeno, ali je drugačije primenio materijalno pravo, što je za posledicu imalo i donošenje drugačije odluke.

Odredbom člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije propisano je da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.

Republika Srbija ratifikovala je Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je sastavni deo našeg unutrašnjeg poretka i neposredno se primenjuje.

Članom 8. Evropske konvencije propisano je pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pa je tako u stavu 1. propisano da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. Stavom 2. propisano je da javne vlasti se neće mešati u vršenje ovog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Članom 1. Protokola 1. uz Konvenciju propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prema stavu 2. ove zakonske odredbe, prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju, pravo tužioca da zahteva iseljenje tužene zasnovano je na članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kome vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (stav 1), pri čemu vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tužene (stav 2).

Dakle, tužilac tužbom traži zaštitu svog prava svojine iseljenjem tužene. Međutim, član 8. Evropske konvencije s druge strane garantuje tuženoj pravo na dom s obzirom da je tužena neprekidno od zaključenja braka 1985. godine živela u porodičnoj stambenoj zgradi, a nakon završene adaptacije 1995. godine upravo u predmetnom suterenskom stambenom prostoru koji je u sklopu porodične kuće tužioca i da je nastavila tu da živi sa sinom, a nema druge nepokretnosti, niti ima rešeno stambeno pitanje na drugi način. Stoga je pravilno stanovište drugostepenog suda da joj pripada zaštita prava na dom na osnovu člana 8. Evropske konvencije.

Donošenjem pobijane odluke u kojoj je zauzeto stanovište da iseljenje tužene nije neophodno, nije povređeno pravo tužioca na imovinu jer mu preostaje ostatak kuće za život budući da tužena živi i koristi samo adaptirani stambeni prostor u suterenu kuće od svega 55 m2, koji iako nije zasebna celina ipak ima svoj poseban ulaz, što omogućava tuženoj da ovaj prostor koristi kao svoj dom bez ometanja tužioca u korišćenju preostalog dela svoje kuće od 138 m2. Stanovanje u ovom prostoru za tuženu je od egzistencijalne važnosti, pa je suprotstavljeni interes tužioca da zaštiti svoje pravo svojine, a koji je po oceni ovog suda isključivo materijalne prirode, nesrazmeran interesu tužene da zaštiti i očuva svoj dom.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom čl. 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je bio neophodan tuženoj za vođenje ove parnice, to je Vrhovni sud primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković