Tužbenim zahtevom se traži od tuženog isplata duga u iznosu od 2.110.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, po osnovu dobitka u igri na sreću „Grčki kino“, kolo broj .. . Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 04.02.2015. godine, na uplatnom mestu tuženog u ..., uplatio tri tiketa za igru na sreću „Grčki kino“ kolo broj .. (koju organizuje Grčka lutrija) u vremenu koje je naznačeno na listićima: prvi u 10:26:39, drugi 10:26:55 i treći u 10:28:27, a pre naznačenog početka izvlačenja u tom kolu - 10,30 časova. U ovom kolu igre na sreću izvučeni su dobitni brojevi koji su označeni u uplatnim listićima tužioca, pri čemu tužiocu nije isplaćen dobitak u iznosu od 2.110.000,00 dinara, što odgovara zbiru dobitaka sa tri sporna listića, niti mu je vraćena uplata za te listiće. Tuženi je svojim odlukama br. .. od 04.02.2015. godine i br. .. od 04.02.2015. godine, proglasio nevažećim klađenje na brojeve u igri „Grčki kino“ kolo .. iz tiketa kontrolni brojevi (koje je tužilac uplatio), sa obrazloženjem da su u trenutku uplate tiketa izvučeni brojevi bili poznati, jer su već bili izvučeni od strane organizatora, uz vraćanje novca za uplatu tiketa. Tuženi organizuje svoju igru na sreću „Grčki kino“ na taj način što izvlačenje brojeva koje organizuje Grčka lutrija koristi kako bi organizovao klađenje na brojeve u okviru svoje ponude igara na sreću, svako kolo ima određenu šifru i vreme izvlačenja, koje se preuzima od grčkog organizatora i koji stoji na uplatnim listićima (šifre su identične šiframa pod kojima se izvlačenje odvija u Grčkoj). Veštačenjem je utvrđeno da su sva prethodna kola, koja su izvučena kod tuženog poklapala sa brojem početka vremena izvlačenja kola nagradne igre koju je organizovala Grčka lutrija, te da jedino za sporno kolo broj .. (za koje je tužilac uplatio tikete), ne postoji poklapanje vremena sa vremenom izvlačenja kola pod istim brojem u Grčkoj, s obzirom da su brojevi spornog kola izvučeni u 11,25 časova, po grčkom vremenu, što znači po srpskom vremenu u 10,25 časova, dok je u Srbiji izvučeno u 10,30 časova sa pet minuta docnje u odnosu na izvlačenje u Grčkoj.

Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, zaključivši da tuženi kao priređivač igre na sreću ima obavezu da tužiocu kao dobitniku „dobitne kombinacije“ u toj igri isplati odgovarajuću dinarsku protivvrednost tog dobitka u iznosu od 2.110.000,00 dinara, jer je tužilac sa tuženim zaključio ugovor koji po svojoj prirodi predstavlja ugovor po pristupu, s obzirom na to da su uslovi određeni od strane jednog od ugovarača – ovde tuženog kao jače ugovorne strane, da skrivena greška u operativnom sistemu tuženog, na koju tužilac nije imao uticaja, nije opravdan razlog da tuženi kao priređivač igara na sreću odbije isplatu dobitka tužiocu. Pri tom tuženi nije dokazao da je tužilac znao ili mogao znati da se događaj ostvario, zbog činjenice da se događaj na koji se kladio već odigrao – ostvario (u Grčkoj), odnosno da taj događaj više nije ispunjavao uslove neizvesnosti, budući da tužilac nije zaključio ugovor sa grčkom lutrijom „OPP“ niti je učestvovao u igri na sreću koja se priređuje u inostranstvu. Smatrali su da je bez uticaja prema tužiocu kao savesnoj strani u aleatornom ugovoru to što je tuženi svojim odlukama proglasio nevažećim predmetno izvlačenje usled greške u svom sistemu.

O tužbenom zahtevu nižestepeni sudovi su odlučili pravilnom primenom materijalnog prava i to odredaba člana 2. stav 1., 4., člana 9. stav 1. tačke 1. i 8. i člana 10. tada važećeg Zakona o igrama na sreću („Službeni glasnik RS“ br. 88/11, sa izmenama i dopunama), članova 3., 4., 6. stav 3. i 27. Pravila o priređivanju posebnih igara na sreću – klađenja, koje je tuženi doneo, i članova 142. i 143. (opšti uslovi formularnih ugovora) Zakona o obligacionim odnosima – ZOO. Kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, to odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi duga podneta je 23.03.2015. godine. Vrednost predmeta spora je 2.110.000,00 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome vrednost pobijanog dela predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković