Presudom Višeg suda u Subotici Gž 262/23 od 02.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Subotici P 4680/2021 od 07.11.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu ništavosti odredbe Ugovora o kreditu kojom je ugovorena naknada za obradu kreditnog zahteva, pa su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404.stav 1. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom 18.01.2016. godine zaključio ugovor o kreditu kojim je tužena odobrila tužiocu gotovinski kredit u iznosu od 800.000,00 dinara na rok otplate od 24 meseca. Odredbom člana 9. stav 9.1 alineja predmetnog ugovora ugovoreno je da je korisnik kredita u obavezi da plati banci naknadu za obradu kredita koja je jednokratna i iznosi 4,50% od iznosa odobrenih sredstava. Ugovor je potpisan od strane parničnih stranaka, overen pečatom tužene. Navedeni iznos je specificiran u Obaveznim elementima ugovora pod 3. „Troškovi kredita“ u odeljku 3.5 „Vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita“ u alineji 1. naknada za obradu kreditnog zahteva, 36.000,00 RSD fiksno, jednokratno. U ponudi tužene od 13.01.2016. godine, pod tačkom 3.3 – vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, u alineji 1 naknada za obradu kreditnog zahteva, 36.000,00 RSD fiksno, jednokratno. Ponuda je potpisana od strane ovlašćenog lica tužene i overena pečatom banke, a tužilac je sporio da je ponudu za zaključenje ugovora primio. Tužena je 18.01.2016. godine pustila na korišćenje odobren kredit uplatom iznosa na račun tužioca kojom prilikom je od istog na ime fiksne jednokratne naknade naplatila iznos od 36.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredbe člana 1065. i 1066.istog zakona, odredbe člana 43. Zakona o bankama i odredbe člana 8. , člana 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga (''Službeni glasnik RS'', br. 36/11, 139/14), pošto su zaključili da predmetna odredba ugovora o kreditu nije ništava, s obzirom da je tužilac sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi (obrazac 1-B – osnovni podaci o kreditu) obavešten o vrsti i visini naknade koji padaju na njegov teret, pa i o trošku obrade kredita fiksno u iznosu od 36.000,00 dinara što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe. Banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu, ni stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena. U situaciji kada je trošak obrade kredita bio iskazan kroz efektivnu kamatnu stopu i sadržan u ponudi banke koji je na propisanom obrascu dostavljen korisniku kredita, tužena je ispunila svoju obavezu informisanja korisnika – tužioca. Po mišljenju nižestepenih sudova bez značaja su navodi tužioca da mu ponuda nije uručena, jer je teret dokazivanja te činjenice na tužilačkoj strani.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti. Odredbom člana 1065. navedenog zakona, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je propisana mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima – Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 18.11.2016. godine.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Saglasno navednim zakonskim odredbama u Odluci o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, propisan je izgled i sadržina obrazaca koji se uručuju korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12) i da korisniku kredita uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjenen na odgovarajućim obrascija (tačka 13). Prema sadržini navedenih obrazaca, u okviru troškova kredita moraju biti prikazani visina efektivne kamatne stope i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom otplate, kao i vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika.

Na osnovu izloženog, sledi da banka ima pravo na naknadu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala.

U konkretnom slučaju, tužena je priložila ponudu od 13.01.2016. godine, koja u odredbi tačke 3.3.sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova, koji padaju na teret korisnika kredita, pa i predmetnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 36.000,00 dinara. Pošto je ponuda jednostrani akt banke, klijent nije dužan da je potpiše, jer se njenim prihvatanjem zaključuje ugovor koji potpisuju obe ugovorne strane. Međutim, u konkretnom slučaju, tužilac je osporio da mu je predmetna ponuda uručena, u predugovornoj fazi, a pošto ugovor zaključen između parničnih stranaka ne sadrži konstataciju da je njegovim potpisivanjem klijent potvrdio uručenje ponude, sledi da je tužena bila dužna da dokaže da je u predugovornoj fazi tužioca upoznala sa sadržajem ponude od 13.01.2016. godine, a tužena tu činjenicu nije dokazala. Zbog toga je predmetna odredba ugovora ništava, u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a posledica ništavosti je restitucija, odnosno obaveza tužene da tužiocu vrati iznos naplaćen na osnovu ništave odredbe, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, imajući u vidu da je tužena nesavesna, na osnovu odredbe člana 214. istog zakona.

Iz izloženih razloga Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu pripadaju troškovi celog postupka, na osnovu odredbe člana 165. stav 2., u vezi člana 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Na ime troškova prvostepenog i drugostepenog postupka, tužiocu je priznat iznos na ime angažovanja punomoćnika, advokata, prema opredeljenim troškovima: za sastav za sastav tužbe iznos od 9.000,00 dinara, za zastupanje na jednom održanom ročištu iznos od 10.500,00 dinara, za pristup punomoćnika na jedno neodržano ročište iznos od 6.000,00 dinara, sastav žalbe 18.000,00 dinara, za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće na dan preduzimanja te parnične, kao i na ime sudske takse na tužbu i odluku suda u iznosu od po 3.340,00 dinara, primenom važeće Taksene tarife, što se ukupno iznosi 68.180,00 dinara. Tužiocu nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi po odmerenju suda, jer nije opredeljeno, u smislu člana 163 stav 1 i 2 Zakona o parničnom postupku, na koje sudske odluke ili podneske se odnosi ovaj zahtev.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković