Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon održane rasprave u smislu odredbe člana 383. stav 4. ZPP, parnične stranke se poznaju više od 15 godina (od 1996. godine) u toku kog perioda je poznanstvo preraslo u prijateljstvo. Tokom navedenog perioda, tuženi je u više navrata pozajmljivao novac od tužioca, prvobitno u manjim iznosima koje je uredno vraćao. Prilikom učinjenih pozajmica, nisu zaključivali ugovore o zajmu u pisanoj formi, niti su izdavali priznanice prilikom davanja zajma kao ni prilikom vraćanja duga na ime zajma. Tužilac je nasledio novac od rođaka iz Australije, što je tuženom bilo poznato jer su međusobno razmenjivali detalje iz privatnog života. Tužilac je prvi put pozajmio veći iznos novca tuženom, povodom svadbe tuženog, u visini od 5.000 evra, ali nije ugovoren rok vraćanja jer se tuženi obavezao da će mu navedeni iznos vratiti posle svadbe. Tužilac je novac predao tuženom u restoranu „Fontana“ na Novom Beogradu bez potpisivanja priznanice zbog toga što je među njima izgrađeno poverenje tokom godina, a tom prilikom nije ugovoren konkretan rok vraćanja. Tuženi navedeni novac nije vratio posle svadbe, a razlog prolongiranja vraćanja ovog duga obrazlagao je tužiocu činjenicom da je počeo da pravi kuću na ... . Tužilac je tuženom dao na zajam i iznos od 3.000 evra, iako mu tuženi prethodno nije vratio prethodno pozajmljeni iznos, a ovo s obzirom da mu je tuženi objasnio da mu novac treba kao učešće radi dobijanja kredita (koji bi njegov tast podigao u Crnoj Gori) i iz kojih sredstava bi vratio dug tužiocu. Tuženi je 14.02.2012. godine tražio od tužioca i istog dana dobio još 7.000 evra (na ruke). Tužilac je pristao da mu pozajmi navedeni iznos jer je tuženi toga dana rekao da mu hitno treba novac, budući da je u nezavidnom položaju i da mu prete. Novac je predat u kafani koja se nalazila na Novom Beogradu u zgradi u kojoj je tada stanovao tuženi. Tuženi je obećavao tužiocu da će navedeni dug vratiti, a tužilac je više puta razgovarao sa njegovim roditeljima, koji su vratili ukupno 3.350 evra u toku 2012. godine. Iznos koji je vraćen tužiocu predavao je otac tuženog na ruke tužiocu bez potpisivanja priznanice. Drugostepeni sud je navedene činjenice utvrdio na osnovu ocene iskaza parničnih stranaka, kao i iskaza saslušanih svedoka VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ i svedoka ZZ (bliže navedeno u obrazloženju drugostepene odluke).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev primenom odredaba članova 17, 262. stav 1, 295. i 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), u vezi sa članom 231. ZPP, zaključivši da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je tuženom pozajmio novac u iznosu koji potražuje ovim tužbenim zahtevom.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu odredbe člana 383. stav. 4. ZPP, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava, kao i ponovnim izvođenjem dokaza saslušanjem parničnih stranaka, drugostepeni sud je nakon ocene izvedenih dokaza zaključio da je tuženi ostao dužan tužiocu 11.650 evra, zbog čega je pobijanom odlukom prvostepena presuda ukinuta i delimično usvojen tužbeni zahtev na način bliže naveden u izreci pobijane presude.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su stranke u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (stav 1); a stavom 2 predviđeno da se obaveza može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionim odnosima ili na osnovu zakona. Odredbom člana 262. stav 1. istog zakona propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi.

Odredbom člana 557. ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, dok je odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, propisano da je zajmoprimac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. U konkretnom slučaju, iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je tužilac pozajmiljivao novac tuženom, kao dugogodišnjem prijatelju, i to: prvi put povodom organizovanje svadbe tuženog 2008. godine - 5.000 evra, drugi put radi uzimanja kredita u Crnoj Gori - 3.000 evra i treći put 14.02.2012. godine - 7.000 evra, kao i da nije ugovorena kamata na pozajmicu, da je otac tuženog u ime tuženog tužiocu vratio u više navrata ukupno iznos od 3.350 evra, o čemu nisu sačinili priznanicu, te da tuženi nije ispunio svoju obavezu u celosti, odnosno ostao je dužan tužiocu iznos od 11.650 evra. Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud, u sklopu svih okolnosti konkretnog slučaja i životne situacije parničnih stranaka ocenio da je tužilac u svojstvu zajmodavca pozajmljivao novac tuženom, kao zajmoprimcu, da se tuženi obavezao da će navedeni dug vratiti tužiocu, a koju obavezu nije ispunio u celosti, te sledom navedenog, u konkretnom slučaju radi se o usmenom ugovoru o zajmu, zbog čega je pravilan zaključak drugostepenog suda da je delimično osnovan tužbeni zahtev tužioca za vraćanje zajma u smislu člana 557. ZOO, a pri činjenici da nije precizno ugovoren rok vraćanja zajma, tuženi je u docnji od momenta kada ga je tužilac pozvao da vrati dug, što je tužilac opredelio kao momenat podnošenja tužbe.

Neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud izveo zaključak da je tuženi ostao dužan tužiocu iznos od 11.650 evra, poklanjajući u potpunosti veru iskazu tužioca, a koji ne može da se dovede u korelaciju sa iskazima svedoka koji uopšte nemaju neposredna saznanja o izvršenim pozajmicama, već imaju neka saznanja proistekla iz međusobnih razgovora. Naime, slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, te na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi, pa sud u svakom konkretnom slučaju slobodno formira svoje uverenje o dokaznim odnosno nedokazanim činjenicama. Na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi čitanjem pisanih dokaza i zapisnika o saslušanju svedoka koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i saslušane su parnične stranke. U skladu sa navedenim drugostepeni sud je imao mogućnosti da izvrši ocenu dokaza i formira svoj zaključak o pravnoj prirodi predmetnih izjava. Sledom navedenog, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, kojima se zapravo osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza od strane drugostepenog suda koji je suprotno navodima revizije bio ovlašćen da na osnovu rasprave izvede drugačiji činjeničnopravni zaključak od onog u prvostepenoj presudi.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni sud iz napred iznetih razloga primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković