Presudom Višeg suda u Vranju Gž 440/20 od 26.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 71.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 16.664,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz čl. 154. i 189. Zakona o obligacionim odnosima i primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, koju tužilac tvrdi da je pretrpeo usled toga što je tuženi, njegov stric, neovlašćeno koristio objekat tužioca (plevnju, štalu i đubrovnik) i sa parcele tužioca neovlašćeno kosio travu. Ovo zbog toga što tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti u prinosu sena, niti da mu je radnjama tuženog, odnosno njegovom krivicom, onemogućeno da koristi objekat, da isti izdaje u zakup i na taj način ubira plodove od korišćenja stvari.

U takvom slučaju, drugostepeni sud je prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje u reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Pored toga, tužilac nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično - pravnoj situaciji. Odluka na koju se tužilac poziva u reviziji odnosi se na ocenu osnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti u situaciji kada je radnjama trećeg lica onemogućeno vlasniku da od korišćenja stvari ostvaruje prihode koje je do tada ostvarivao, što nije situacija u konkretnom slučaju.

Iz izvedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi člana 479. stav 6. ZPP Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 468. stav 1. ZPP, propisano je da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Članom 479. stav 6. ZPP, propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 05.09.2017. godine, sa zahtevom za naknadu štete u iznosu od 40.000,00 dinara. Podneskom od 18.04.2019. godine tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 49.939,20 dinara, o kojem je odlučeno prvostepenom presudom donetom 06.11.2019. godine. Drugostepena presuda je doneta 26.11.2020. godine.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na da preinačenja tužbe, revizija tužioca nije dozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić