Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju sa dopunom revizije, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse i potrebe novog tumačenja prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se navodima revizije posebno ukazuje nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. tog zakona. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP jer je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u toku 2008. godine dala zajam tuženom u iznosu od 55.000 evra, a u toku 2009. godine u iznosu od još 40.000 evra. Tužilja je profesionalno igrala odbojku u inostranstvu u periodu od 1999. do 2014. godine, tako što je u sezoni 2008-2009. godine igrala za „VV“ u ... gde je i živela, a tuženi je bio njen zet, kao suprug rođene sestre. Preko svog deviznog računa u ... dana 07.03.2008. godine, tužilja je uplatila na devizni račun tuženog kod „Nova Agrobanka“ AD Beograd iznos od 55.000 evra na ime zajma, a dana 09.06.2009. godine tužiljina bliska prijateljica GG, je na zahtev tužilje uplatila na devizni račun tuženog iznos od 40.000 evra, koji iznos je tužilja vratila svojoj prijateljici. Ugovor o zajmu u pisanoj formi nije sačinjen, niti priznanice o izvršenim isplatama, niti je određen rok za vraćanje zajma. Na osnovu prepiske parničnih stranaka putem mejla od 22.08.2016. godine, utvrđeno je da je tuženi u prilogu poruke tužilji dostavio tabelarni prikaz „stanja“ u kome je naveden zbir novčanih iznosa izražen u evrima, među kojima je i iznos od 55.000 i 40.000 evra. Punomoćnik tužilje je 08.04.2019. godine uputio tuženom poziv za izmirenje duga, odnosno opomenu pred tužbu uz ostavljanje primerenog roka za isplatu duga od dva meseca koji je bezuspešno protekao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je između parničnih stranaka zaključen usmeni ugovor o zajmu, pa kako tuženi kao zajmoprimac nije izvršio svoju obavezu da vrati zajam u roku od dva meseca od dana kada ga je tužilja, kao zajmodavac pozvala da ispuni obavezu (08.04.2019. godine), to tužilja ima pravo na vraćanje zajma sa zakonskom zateznom kamatom na iznos duga (ukupno 95.000 evra) od isteka navedenog roka do isplate. Prigovor zastarelosti potraživanja je ocenjen kao neosnovan primenom članova 361. i 562. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da rok za vraćanje zajma nije određen, pa je zastarelost počela teći nakon dva meseca od poziva tuženom da vrati zajam i od tada (09.06.2019. godine) do podnošenja tužbe 10.06.2019. godine desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. ZOO nije protekao. Tužilja je aktivno legitimisana da traži vraćanje zajma u pogledu iznosa od 40.000 evra, koji je tuženom isplatila posredstvom svoje bliske prijateljice, budući da se u konkretnom slučaju ne radi o ustupanju potraživanja u smislu člana 436. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ugovorom o zajmu zajmodavac se obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste, istog kvaliteta (član 557. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO). Ugovor o zajmu je dvostrano obavezan, tako da zajmodavac preuzima obavezu da preda stvar koja je predmet zajma u ugovoreno vreme ili po zahtevu zajmoprimca (član 559. ZOO), pri čemu obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice (član 296. stav 1. ZOO), što je u konkretnom slučaju učinila tužiljina bliska prijateljica i po njenom zahtevu tuženom uplatila novčani iznos od 40.000 evra, na ime zajma. Zato su neosnovani navodi revizije o nedostatku aktivne legitimacije tužilje u pogledu zajma u navedenom novčanom iznosu.

Prema članu 361. stav 1. ZOO zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano, dok po članu 362. istog zakona, zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog roka. Opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. tog zakona je deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju između parničnih stranaka zaključen usmeni ugovor o zajmu i da nije ugovoren rok vraćanja zajma, zastarelost je počela teći prvog dana posle dana kada je tužilja kao poverilac imala pravo da zahteva ispunjenje obaveze, a to je po isteku dva meseca (primereni rok) od tužiljinog (zajmodavčevog) traženja da tuženi (zajmoprimac) zajam vrati. Naime, ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan da vrati zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu zajam vrati (član 562. stav 2. istog zakona). U konkretnom slučaju zastarelost je počela teći 09.06.2019. godine, pa do podnošenja tužbe 10.06.2019. godine, opšti rok zastarelosti od deset godina nije protekao. Prekid zastarevanja nastupa samo u slučaju kada je zastarelost već počela teći, pa su bez uticaja revizijski navodi o slučajevima u kojima nastupa prekid zastarevanja. I u najpovoljnijem slučaju za tuženog, ukoliko bi se prepiska između parničnih stranaka u toku 2016. godine smatrala pozivom tužilje kao zajmodavca upućenog tuženom kao zajmoprimcu da zajam vrati u smislu člana 562. stav 2. ZOO, ne bi nastupila zastarelost predmetnog potraživanja, jer do dana podnošenja tužbe nije protekao opšti rok zastarelosti. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom ocene istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja i ponavlja da je rok zastarelosti iz člana 371. ZOO počeo teći od dana zaključenja ugovora o zajmu.

Ostali navodi revizije delom se zapravo odnose na dokazni postupak i ocenu izvedenih dokaza, čime se pobija utvrđeno činjenično stanje što prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen primenom člana 154. ZPP, jer navedeni troškovi nisu bili nužni i potrebni radi vođenja ove parnice.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić